Ljubavno pismo učenju
Kada danas kažemo da računar traži rešenje, razmatra mogućnosti ili bira sledeći korak, lako zaboravljamo koliko su takve predstave sredinom dvadesetog veka zvučale smelo. Allen Newell pripadao je malobrojnoj grupi istraživača koji su ozbiljno verovali da deo ljudskog mišljenja ima strukturu koju je moguće otkriti, opisati pravilima i pretvoriti u proces koji se izvršava korak po korak. Tokom gotovo četiri decenije vraćao se istom ogromnom pitanju: od čega je sačinjena inteligencija kada je posmatramo dovoljno precizno?
Rođen je 19. marta 1927. godine u San Francisku, u intelektualno podsticajnoj porodici. Njegov otac Robert Richardson Newell bio je lekar i profesor radiologije na Stanfordu, čovek u kome su se spajali naučna ozbiljnost, praktična spretnost i ljubav prema prirodi. Porodica je leta provodila u planinama Sierra Nevade, u brvnari koju je otac podigao, pa je Allen još kao dečak upoznao zadovoljstvo fizičkog rada, tišinu šume i prostranstvo koje će mu tokom života pružati ravnotežu naspram gustog sveta apstraktnih simbola.
Bio je visok, snažan i sportski nastrojen, igrao je američki fudbal, a jedno vreme zamišljao je da će postati čuvar šuma. Sebe je kasnije opisivao sa samoironijom, kao učenika koji nije uvek pokazivao naročitu revnost iako su ljudi oko njega naslućivali veliku sposobnost. Takav odnos prema spoljnim znacima darovitosti ostao je deo njegovog karaktera. Mnogo više od brzog utiska cenio je čovekovu sposobnost da se potpuno posveti problemu, dugo podnosi neizvesnost i nastavi da radi kada početno uzbuđenje prođe.
Posle vojne službe studirao je fiziku na Stanfordu i diplomirao 1949. godine. Fizika mu je dala poštovanje prema preciznim teorijama, ali ga je privlačio svet u kome se formalna objašnjenja susreću sa složenim ponašanjem. Otišao je na Princeton da proučava matematiku, a zatim ga napustio kada je shvatio da želi neposredniju vezu između teorije i empirijske stvarnosti. Posebno ga je zanimala teorija igara, jer je obećavala matematički jezik ljudskih odluka, mada će ubrzo uvideti koliko se stvarni ljudi razlikuju od savršeno racionalnih aktera formalnih modela.
Godine 1950. pridružio se korporaciji RAND u Santa Monici, jednom od najneobičnijih intelektualnih središta posleratne Amerike. Matematičari, ekonomisti, fizičari, psiholozi i stručnjaci za organizaciju tamo su zajedno proučavali strategiju, logistiku, komandovanje i buduće tehnologije. Newell je radio na pitanjima organizacionog odlučivanja i protoka informacija, a posmatranje posada u stanicama ranog vazdušnog upozoravanja navelo ga je na važan uvid: svaka složena organizacija može se razumeti kao sistem koji prima, preobražava, čuva i prenosi informacije.
Taj uvid približio ga je pitanju ljudskog uma. Čovek opaža stanje sveta, izdvaja ono što smatra važnim, predstavlja sebi problem, bira postupak i menja odluku kada dobije nove podatke. Newell je želeo da otkrije unutrašnju organizaciju tog procesa. Presudan podsticaj dobio je 1954. godine, kada je slušao Olivera Selfridgea kako govori o programu sposobnom da prepoznaje slova i obrasce. Pred njim se otvorila mogućnost da računar postane laboratorija u kojoj se teorija inteligencije može izgraditi, pokrenuti i posmatrati u radu.
Ubrzo je razvio zamisao o programu za igranje šaha. Jasna pravila i ogroman broj mogućih poteza činili su šah pogodnim ogledalom inteligentnog izbora. Iscrpno pregledanje svih budućih partija bilo je nemoguće, pa je program morao da procenjuje položaj i prednost daje obećavajućim potezima. U toj ideji heuristike Newell je pronašao jednu od velikih tema svog života: inteligentan sistem uspeva zato što ume da upravlja sopstvenom ograničenošću, da rasporedi pažnju i bira pravac traganja koji vredi ispitati.
Njegov rad dospeo je do Herberta Simona, profesora na Carnegie Institute of Technology, koji je već proučavao odlučivanje i granice ljudske racionalnosti. Simon je lako povezivao ekonomiju, psihologiju, politiku i filozofiju, dok je Newell posedovao snažnu inženjersku potrebu da velika zamisao dobije precizan i delujući programski oblik. Njihove razlike postale su izvor plodnosti: Simon je širio teorijski horizont, a Newell neumorno proveravao kako se svaka ideja može pretvoriti u sistem čiji će se unutrašnji koraci zaista videti.
Treći presudni član rane grupe bio je John Clifford Shaw, izvanredni programer iz RAND-a, čiji je doprinos omogućio da konceptualna smelost dobije izvršiv oblik na tadašnjim računarima. Pre nego što je njihov program mogao da bude pokrenut na mašini, saradnici, kolege i članovi porodice ručno su odigravali njegove postupke pomoću kartica. Svaka osoba preuzimala je ulogu određene programske funkcije, dodavala i prenosila kartice prema pravilima i tako glumila deo budućeg računarskog procesa. U toj neobičnoj sceni ljudi su sopstvenim telima simulirali program napravljen da simulira ljudsko rasuđivanje.
Uspeh Logic Theorista Newellu je pružio dokaz da se rasuđivanje može istraživati kao pretraga kroz prostor simboličkih stanja. Još važnije, program je pokazao da naučna teorija o mišljenju mora sadržati dovoljno pojedinosti da bi mogla biti izvedena. Pojmovi poput cilja, pamćenja, pravila i izbora više nisu smeli ostati lepe, ali neodređene reči. Programer je morao da odluči kako se cilj predstavlja, gde se čuva podatak, po kom načelu se bira operacija i kada sistem treba da se vrati sa pogrešnog puta.
Newell je doktorirao na Carnegie Institute of Technology pod Simonovim mentorstvom, u oblasti industrijske administracije, iako se njegov rad već prostirao preko psihologije, računarstva i teorije organizacije. Godine 1961. prešao je iz RAND-a u Pittsburgh i pridružio se ustanovi koja će postati Carnegie Mellon University. Sa Simonom i Alanom Perlisom učestvovao je u izgradnji jednog od najznačajnijih svetskih središta računarstva. Za njega stvaranje naučne oblasti nije podrazumevalo samo pisanje radova. Bilo je potrebno pronaći ljude, obezbediti opremu, braniti istraživačke programe i izgraditi kulturu u kojoj će se velike zamisli svakodnevno proveravati u razgovoru.
Saradnici su pamtili njegovu izuzetnu koncentraciju i sposobnost da tehnički detalj nikada ne odvoji od velikog pitanja. Mogao je satima ispitivati ponašanje jednog pravila u programu, a zatim raspravu podići do prirode ljudskog znanja. Bio je zahtevan prema sebi i prema drugima, ponekad toliko usredsređen na naučnu jasnoću da je mlađim istraživačima delovao zastrašujuće. Njegova strogost poticala je iz uverenja da nejasna teorija ne postaje duboka time što se teško može proveriti.
Iza te ozbiljnosti nalazio se topao, duhovit i razigran čovek. U jednoj uspomeni student je na predlog da održi izlaganje odgovorio engleskim izrazom koji doslovno znači „ako mi zavrnete ruku”. Newell mu je prišao i prijateljski počeo da mu zavrće ruku, pretvarajući ustaljenu frazu u šalu. Takvi trenuci otkrivali su čoveka koji je pažljivo slušao jezik i uživao kada se simboličko značenje iznenada sudari sa doslovnim svetom.
Njegov porodični život bio je čvrsto povezan sa suprugom Noël i sinom Paulom. Nauka je zauzimala ogroman deo njegove pažnje, ali je voleo porodičnu bliskost i povratak prirodi. Planine iz detinjstva ostale su mu važne, možda i zato što su pružale iskustvo sveta koji se ne može potpuno svesti na formule. U njegovom životu postojala je stalna napetost između potrebe da složenost razloži na mehanizme i svesti da se celina nikada ne iscrpljuje opisom svojih delova.
Newell nije želeo mnoštvo nepovezanih modela od kojih svaki objašnjava samo jednu malu sposobnost. Težio je jedinstvenoj teoriji spoznaje, sistemu u kome će opažanje, pamćenje, učenje, rešavanje problema i sticanje veština pripadati zajedničkoj arhitekturi. Ta potraga dobila je najpotpuniji oblik u Soaru, koji je razvijao sa Johnom Lairdom, Paulom Rosenbloomom i drugim saradnicima. Soar je zamišljen kao operativna kognitivna arhitektura sposobna da povezuje rešavanje problema, učenje i upotrebu znanja unutar jedinstvenog sistema.
Takva ambicija zahtevala je strpljenje i spremnost na stalno popravljanje teorije. Newell je znao da se ljudski um ne može objasniti zbirkom privlačnih metafora, ali je jednako dobro razumeo da nijedan prvi model neće obuhvatiti sve sposobnosti. Zalagao se za teorije koje će pokušati da objasne širok raspon pojava, jer jedan isti um opaža, pamti, govori, uči i rešava probleme. Fragmentisana nauka mogla je proizvesti precizne rezultate, dok je celovitost predmeta zahtevala hrabrost da se ti rezultati ponovo povežu.
Sa Simonom je 1975. godine dobio Turingovu nagradu za temeljne doprinose veštačkoj inteligenciji, psihologiji ljudske spoznaje i obradi simboličkih struktura. Priznanje je potvrdilo da su njihovi rani eksperimenti prerasli u temelje novih disciplina. Newell ga ipak nije doživljavao kao završetak potrage. Nastavio je da razvija programe, mentorše istraživače i postavlja pitanja dovoljno velika da su prevazilazila domet jedne generacije.
Umro je 19. jula 1992. godine u Pittsburghu, u šezdeset šestoj godini. Njegova smrt ostavila je prazninu u zajednici koju je pomagao da izgradi, a posebno u životu Herberta Simona, njegovog najdužeg intelektualnog saputnika. Iza Newella su ostali programi, teorije, institucije i učenici, ali i istraživački ideal prema kome se um može proučavati ozbiljno samo ako smo spremni da svoje objašnjenje izložimo radu, poređenju i mogućnosti neuspeha.
Allen Newell nije tragao za jednom dosetkom koja će odjednom objasniti inteligenciju. Njegov put činilo je postepeno građenje sve obuhvatnijih sistema, učenje iz svakog ograničenja i neumorno povezivanje pojedinosti sa celinom. Pokazao je da veliki naučni problem zahteva i širinu vizionara i strpljenje zanatlije. U njegovoj priči inteligencija se otkriva kao sposobnost da se pred nepreglednim prostorom mogućnosti pronađe sledeći smisleni korak, a zatim dovoljno dugo ostane uz problem da taj korak preraste u put.