Ljubavno pismo učenju

Devetog decembra 1968. godine, u velikoj sali Brooks Halla u San Francisku, pred publikom sastavljenom od računarskih stručnjaka, na pozornicu je seo tih i ozbiljan inženjer sa slušalicom na uhu. Pred njim su se nalazili tastatura, mali uređaj sa dva točkića i neobična kutija sa pet dirki, dok se iza njega uzdizao ogroman projekcioni ekran. Računar kojim je upravljao bio je udaljen gotovo pedeset kilometara, u Stanfordskom istraživačkom institutu u Menlo Parku, a vezu sa salom održavali su mikrotalasni predajnici, telefonske linije, televizijske kamere i složena infrastruktura koja je mogla otkazati na bezbroj mesta.

Douglas Engelbart je tokom devedeset minuta pomerao pokazivač po ekranu, otvarao i preuređivao dokumente, pratio hipertekstualne veze, razgovarao sa udaljenim saradnikom i zajedno sa njim menjao isti sadržaj. Publici naviknutoj na bušene kartice i računare skrivene iza zatvorenih vrata prizor je izgledao poput susreta sa dalekom budućnošću. Decenijama kasnije događaj će dobiti naziv „majka svih demonstracija”, jer su se u njemu sjedinili miš, hipertekst, interaktivno uređivanje teksta, elektronske poruke, deljenje ekrana, video-veza i zajednički rad na dokumentima.

Engelbart ipak nije došao da predstavi zbirku privlačnih pronalazaka. Želeo je da pokaže celovitu zamisao o čoveku, znanju i saradnji. Verovao je da se ljudska sposobnost razumevanja može razvijati, da grupe mogu naučiti da misle uspešnije i da računar treba da postane saradnik u rešavanju složenih problema. Miš, po kojem će ostati najpoznatiji, predstavljao je malu drvenu ručicu na vratima mnogo veće građevine.

Douglas Carl Engelbart rođen je 30. januara 1925. godine u Portlandu, u saveznoj državi Oregon. Njegov otac Carl bio je radio-mehaničar i prodavac električne opreme, čovek praktične inteligencije koji je razumeo novu tehnologiju u vremenu kada se radio još doživljavao kao čudo. Majka Gladys vodila je domaćinstvo i brinula o Douglasu, njegovoj starijoj sestri Dorianne i mlađem bratu Davidu. Porodica se kasnije preselila na malo imanje uz Johnson Creek, među voćnjake i vlažnu vegetaciju oregonske doline, gde je dečak imao dovoljno prostora za posmatranje, popravljanje i razmišljanje.

Porodičnu sigurnost rano je prekinula očeva smrt. Douglas je imao devet godina kada je Carl preminuo, pa je Gladys sama podizala troje dece tokom Velike depresije, u godinama kada je i skroman život zahtevao štedljivost, disciplinu i sposobnost da se pokvareno popravi umesto da se zameni. Engelbart je rastao kao povučen i savestan dečak, sklon dugom razmišljanju i poslovima u kojima se moglo videti kako jedan deo utiče na drugi. Svet mu se rano pokazao kao sistem međusobno zavisnih elemenata.

Ta sposobnost sagledavanja celine postaće jedna od njegovih najvećih intelektualnih snaga, ali i izvor mnogih nesporazuma. Dok su drugi tražili uređaj koji se može prodati ili program koji rešava jasno određen zadatak, Engelbart je govorio o promeni čitavog načina na koji ljudi rade, uče, pamte i organizuju znanje. Često je video dalje od svojih sagovornika, ali mu je zbog širine sopstvenog pogleda bilo teško da ih povede kroz sve nivoe zamisli koje su njemu izgledale nerazdvojive.

Posle završetka srednje škole upisao je elektrotehniku na Oregon State Collegeu. Studije je prekinuo Drugi svetski rat, tokom kojeg je služio kao radarski tehničar američke mornarice na Filipinima. U maloj kolibi na ostrvu Leyte susreo se sa tekstom koji će snažno usmeriti njegovu budućnost. Bio je to esej Vannevara Busha As We May Think, objavljen 1945. godine, u kojem je zamišljen memeks, hipotetička mašina za čuvanje knjiga, beležaka i komunikacije, sposobna da povezuje sadržaje asocijativnim putanjama.

Engelbart je Bushov tekst doživeo kao poziv. Radarski ekran već mu je pokazao da se elektronska informacija može predstaviti svetlosnim tragovima i da čovek može reagovati na ono što vidi. Pred njim se otvorila mogućnost da ekran jednog dana služi radu sa simbolima, rečenicama, pojmovima i vezama među njima. Čovek bi mogao da posmatra sopstvene misli spolja, da ih preuređuje, povezuje i deli sa drugima.

Posle rata vratio se u Oregon i 1948. godine završio studije elektrotehnike. Zaposlio se u Amesovoj aeronautičkoj laboratoriji, tada delu Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku, prethodnika NASA-e. Radio je na održavanju elektronske opreme u aerodinamičkim tunelima i pred sobom imao siguran inženjerski put. Ipak, počelo je da ga zaokuplja pitanje čemu bi njegov život i znanje trebalo da služe.

Kao mladić pred ženidbom pokušao je da napravi svojevrsni životni plan. Imao je obrazovanje, posao i ženu koju je voleo, ali još nije pronašao dovoljno veliku svrhu kojoj bi posvetio svoj rad. Razmišljao je o ratovima, siromaštvu, prenaseljenosti i rastućoj složenosti modernog društva. Zaključio je da je jedno od najvećih ljudskih ograničenja sposobnost da razumemo složene probleme i usaglasimo zajedničko delovanje. Elektronski računari, tada još retki i glomazni, mogli su postati sredstva za proširivanje te sposobnosti.

Taj unutrašnji zavet prerastao je u obavezu kojoj će podrediti decenije života. U njegovoj istrajnosti bilo je moralne ozbiljnosti i snažne tvrdoglavosti. Kada bi utvrdio pravac, teško ga je napuštao čak i kada su se okolnosti menjale, novac nestajao ili saradnici odlazili. Zahvaljujući toj osobini razvijao je ideje daleko ispred vremena, premda je kao vođa ponekad očekivao da drugi prihvate čitav njegov sistem mišljenja pre nego što stignu da razumeju praktičnu vrednost pojedinog dela.

U Amesu je upoznao Ballard Fish, mladu ženu koja se školovala za radnu terapeutkinju. Delili su ljubav prema planinarenju, kampovanju i narodnim plesovima, a venčali su se 1951. godine u državnom parku Portola. Ballard će tokom gotovo pola veka zajedničkog života biti oslonac čoveku čiji je rad dugo donosio mnogo više neizvesnosti nego priznanja. Podizali su četvoro dece, Gerdu, Dianu, Christinu i Normana, dok je Douglas prelazio iz akademskog sveta u istraživačke laboratorije i neprestano pokušavao da objasni zamisao koju mnogi još nisu umeli da svrstaju ni u jednu postojeću disciplinu.

Ubrzo posle venčanja napustio je sigurno radno mesto i upisao postdiplomske studije na Univerzitetu Kalifornije u Berkeleyju. Magistrirao je 1953. godine, a potom doktorirao istražujući elektronske komponente za digitalne sisteme. Učestvovao je u razvoju ranog računara CALDIC i pokušavao da akademskim kolegama predstavi širu viziju interaktivnog računarstva. U vremenu kada se računarstvo pretežno bavilo numeričkim proračunima, logičkim kolima i automatizacijom, predlog da čovek sedi pred ekranom, neposredno upravlja informacijama i sarađuje sa udaljenim ljudima delovao je isuviše neodređeno.

Posle kratkog pokušaja da osnuje sopstvenu kompaniju, 1957. godine zaposlio se u Stanfordskom istraživačkom institutu u Menlo Parku. U početku je radio na konvencionalnijim projektima i dobijao patente za elektronske uređaje, dok je u svojim sveskama razvijao mnogo ambiciozniji istraživački program. Pisao je gusto, označavao ideje brojevima, povezivao pojmove i pokušavao da izgradi precizan jezik za novu oblast koja još nije imala priznato ime.

Podrška J. C. R. Licklidera, Roberta Taylora i američke Agencije za napredne istraživačke projekte omogućila mu je da okupi Augmentation Research Center. U laboratoriji su radili izuzetni programeri i inženjeri, među kojima je posebno važan bio William Bill English, praktičan i stvaralački čovek sposoban da Engelbartove skice pretvori u pouzdane uređaje. Njihova saradnja podseća da se velika tehnička dela često nepravedno vezuju samo za jedno ime: Engelbart je razvijao viziju i konceptualni okvir, dok su English i ostali članovi tima rešavali nebrojene elektronske, programske i organizacione probleme.

Pripreme za demonstraciju iz 1968. godine bile su poduhvat gotovo jednak razvoju samog sistema. Računar SDS 940 ostao je u Menlo Parku, dok su terminal i publika bili u San Francisku. Video-signal morao je da objedini Engelbartovo lice, sadržaj ekrana i snimke udaljenih saradnika. Bill English je iz kontrolne sobe upravljao kamerama i projekcijom pomoću posebno napravljene konzole, dok je Stewart Brand pomagao u oblikovanju događaja i približavanju njegove poruke publici. Iza smirenog čoveka na pozornici nalazila se čitava ekipa koja je precizno usklađivala tehnologije dotad neviđene u takvoj kombinaciji.

Odluka da se sistem prikaže uživo nosila je ogroman rizik. Prekid veze ili kvar računara mogao je pred stručnom javnošću ugroziti godine rada, ugled laboratorije i buduće finansiranje. Engelbart je na pozornici ipak delovao mirno i nenametljivo, dok je iza njega radila infrastruktura na granici tadašnjih mogućnosti. Njegova hrabrost nije imala oblik bučnog samopouzdanja; počivala je na dugoj pripremi, poverenju u saradnike i spremnosti da se složena zamisao izloži stvarnoj proveri.

Svet u koji se Engelbart vratio posle demonstracije bio je zahvaćen ratom u Vijetnamu, političkim atentatima, protestima i dubokim nepoverenjem mladih prema institucijama. U njegovoj laboratoriji radili su ljudi različitih generacija i pogleda. Mlađi saradnici sve su opreznije gledali na vojno finansiranje, hijerarhiju i centralizovane računare, dok im je lični računar izgledao kao sredstvo individualne slobode. Engelbart je ostao usmeren na umrežene organizacije i disciplinovane timove, verujući da najteži ljudski problemi zahtevaju kolektivnu snagu.

Razlike su se produbile početkom sedamdesetih godina, kada je deo najtalentovanijih članova centra, uključujući Billa Englisha, prešao u Xerox PARC. Tamo su mnoge zamisli dobile jednostavniji i vizuelno pristupačniji oblik kroz grafičke interfejse, prozore, ikone i lične radne stanice. Engelbart je računar zamišljao prvenstveno kao sredstvo zajedničkog rešavanja problema, dok je nova generacija stvarala računar koji će pojedinac doživljavati kao sopstveno proširenje. Oba pravca nastala su iz želje za neposrednom interakcijom, ali su nosila različite predstave o radu, slobodi i društvu.

Ni Engelbartov način vođenja nije odgovarao svim saradnicima. Bio je blag u ophođenju, ali neumoljivo privržen svom programu i očekivao je da laboratorija stalno menja sopstvene metode. Ljudi koji su godinama gradili sistem ponekad su osećali da se od njih traži da profesionalni, a povremeno i lični život podrede jednoj sveobuhvatnoj viziji. U čoveku koji je želeo da poveća kolektivnu sposobnost mišljenja postojala je i napetost između saradnje koju je zagovarao i snažne usredsređenosti na pravac koji je sam odredio.

Promenila se i politička klima. Posle smanjivanja podrške dugoročnim istraživanjima, sredstva Augmentation Research Centera počela su da nestaju, dok je SRI sve više tražio neposredno primenljive proizvode i predvidive ugovore. Engelbart je govorio o višedecenijskom preobražaju načina na koji čovečanstvo upravlja znanjem, a ustanova je tražila rezultate koji se mogu brzo pokazati i prodati. Laboratorija se postepeno rasipala, pa je čovek koji je javnosti prikazao budućnost ostao bez institucionalne moći da nastavi njen razvoj.

NLS i preostali deo laboratorije preneti su 1977. godine kompaniji Tymshare, koja je sistem preimenovala u Augment i nudila ga kao komercijalnu uslugu. Engelbart je zadržao zvanje višeg naučnika, ali je do ljudi i novca za nova istraživanja dolazio sve teže. Posle preuzimanja Tymsharea prešao je u McDonnell Douglas, gde je pokušavao da pokaže kako povezani dokumenti i zajedničke baze znanja mogu pomoći velikim timovima koji decenijama projektuju i održavaju složene letelice. Rukovodioci su često izražavali zanimanje za njegove zamisli, ali se ono retko pretvaralo u trajnu podršku.

Te godine donele su mu i težak lični udarac, jer je porodična kuća u Athertonu izgorela sa delom ličnih stvari i uspomena. Čovek koji je život posvetio čuvanju, uređivanju i povezivanju ljudskog znanja izgubio je sopstveni fizički dom u vremenu profesionalne marginalizacije. Nastavio je ipak da piše, drži predavanja i traži nove sagovornike. Računarstvo je osvajalo svet, miš se nalazio na milionima stolova, dok je zamisao zbog koje ga je stvorio ostajala, prema njegovom osećanju, tek delimično shvaćena.

Patent za miš pripao je SRI-ju i istekao pre nego što je uređaj doživeo masovnu komercijalnu upotrebu, pa se Engelbart od svog najpoznatijeg pronalaska nije obogatio. Više od propuštenog bogatstva bolelo ga je sužavanje njegove vizije. Industrija je brzo prihvatila pokazivanje i kliktanje, dok je mnogo sporije usvajala duboko povezivanje znanja, praćenje porekla ideja i sistematsko unapređivanje zajedničkog rada.

Posle odlaska iz McDonnell Douglasa 1986. godine nastavio je rad nezavisno. Sa ćerkom Christinom osnovao je 1988. godine Bootstrap Institute, kasnije nazvan Doug Engelbart Institute. Christina je postala njegov važan saradnik, čuvar arhive i tumač očevog nasleđa. Pomagala mu je da složenu terminologiju približi novim generacijama i da doprinos čitavog Augmentation Research Centera ne bude sveden na jednu napravu.

Ballard je ostala uz njega tokom dugih godina neizvesnosti, zaborava i postepenog priznanja, sve do smrti 1997. godine, posle četrdeset šest godina braka. Gubitak žene koja je pratila gotovo čitav njegov stvaralački put duboko ga je pogodio. U poznijim godinama oženio se spisateljicom i producentkinjom Karen O’Leary, koja je takođe podržavala njegovo javno delovanje. Porodica i saradnici opisivali su ga kao čoveka blagog glasa, toplog smisla za humor i gotovo neiscrpne usredsređenosti na svoju misiju.

Priznanja koja su mu dugo izmicala počela su da stižu tokom devedesetih godina. Dobio je Lemelson–MIT nagradu, Turingovu nagradu, Franklinovu medalju i brojna druga odlikovanja. Predsednik Bill Clinton uručio mu je 2000. godine Nacionalnu medalju za tehnologiju za stvaranje temelja ličnog računarstva, uključujući neposrednu interakciju sa ekranom, miš, hipertekst, uređivanje teksta, mrežne časopise, zajedničke prikaze i udaljenu saradnju. Svet je konačno imenovao ono što je još 1968. godine video, ali tada nije u potpunosti razumeo.

Engelbart je priznanja primao sa zahvalnošću, ali je ponavljao da revolucija ostaje nedovršena. Računari su postali izuzetno moćni, internet je povezao milijarde ljudi, a pristup informacijama proširio se nezamislivom brzinom. Zajednice su ipak i dalje teško usaglašavale znanje, proveravale tvrdnje i gradile zajedničko razumevanje. Tehnologija je umnožavala poruke, dok veća količina informacija nije sama po sebi donosila mudrost.

Njegova ideja o zajedničkom skladištu znanja prethodila je povezanim dokumentima na Webu, kolaborativnim platformama, sistemima za upravljanje verzijama i zajedničkom uređivanju. Engelbart je tražio da poreklo ideja ostane vidljivo, da argumenti budu povezani sa dokazima, da odluke sačuvaju trag svog razvoja i da grupa može učiti iz sopstvenog rada. Kolektivna inteligencija za njega je zahtevala dobre metode, zajednički jezik, pouzdano pamćenje i kulturu sposobnu da preispituje samu sebe.

Umro je 2. jula 2013. godine u svom domu u Athertonu, u osamdeset devetoj godini života, posle otkazivanja bubrega. Do kraja je ostao usmeren na misiju koju je sebi postavio kao mladi inženjer. Malo je stvaralaca tako rano sagledalo sopstveni život kao celinu i zatim decenijama ostalo verno jednom pitanju. Ta vernost donela mu je istorijsku veličinu, ali i periode duboke usamljenosti: budućnost ga je potvrdila u mnogim pojedinostima, dok mu je puna širina zamisli neprestano izmicala.

Douglas Engelbart se u istoriji najčešće pojavljuje kao pronalazač računarskog miša. Takvo sećanje je tačno, ali nepravedno skromno. Miš je bio vidljivi trag njegove mnogo dublje zamisli da čovek treba neposredno da pristupi simboličkom svetu na ekranu, da ga istražuje, preuređuje i deli sa drugima. Hipertekst, video-veza i zajedničko uređivanje pripadali su istom snu o ljudima koji zajedno mogu misliti jasnije nego što bi mogli pojedinačno.

„Majka svih demonstracija” ostaje veličanstvena jer je budućnost prikazala kao način zajedničkog rada. Na ekranu se videla tehnička veština čitavog tima, dok se iza nje nalazilo uverenje da tehnologiju treba usmeriti ka razvoju ljudskih mogućnosti. Engelbart je želeo svet u kojem računar, čovek i zajednica uče zajedno, čuvaju poreklo svojih ideja i postaju sposobniji da odgovore na složenost za koju svi snosimo odgovornost.

Svaki put kada zajednički uređujemo dokument, pratimo istoriju izmena, otvaramo vezu ka dubljem objašnjenju ili razgovaramo sa udaljenim saradnikom dok gledamo isti sadržaj, koristimo deo sveta koji je Engelbart pokazao 1968. godine. Njegovo najvažnije pitanje ipak ostaje pred nama: da li te mogućnosti upotrebljavamo samo da bismo brže proizvodili i razmenjivali informacije ili pomoću njih zaista učimo da zajedno mislimo bolje? U odgovoru na to pitanje nalazi se prava mera njegove nedovršene revolucije.