Ljubavno pismo učenju
Herbert Simon proveo je život proučavajući udaljenost između savršenog izbora koji zamišljaju teorije i odluka koje stvarni ljudi mogu doneti u svetu ograničenog vremena, nepotpunih informacija i nesigurnih posledica. Kretao se kroz ekonomiju, političke nauke, psihologiju, teoriju organizacije, filozofiju, računarstvo i veštačku inteligenciju, ali se ispod te raznovrsnosti nalazilo postojano pitanje: kako ograničeno ljudsko biće uspeva da razumno deluje u neizmerno složenom svetu?
Rođen je 15. juna 1916. godine u Milwaukeeju, u porodici čiji su evropski koreni, ljubav prema učenju i interesovanje za javna pitanja oblikovali njegovu ranu radoznalost. Otac Arthur bio je inženjer elektrotehnike i pronalazač, a majka Edna Marguerite Merkel Simon obrazovana pijanistkinja. Od oca je mogao naslediti sklonost ka sistemima i tehničkoj preciznosti, dok je porodična ljubav prema muzici razvijala osećaj za obrasce, ritam i unutrašnju organizaciju složenih celina.
Važan uticaj imao je njegov ujak Harold Merkel, ekonomista koji mu je približio društvene nauke i mogućnost da se ljudske ustanove proučavaju sa istom ozbiljnošću kao prirodni procesi. Ujakova rana smrt ostavila je dubok trag, ali i intelektualno nasleđe. Simon je već kao mladić želeo da izgradi čvrstu nauku o društvu, sposobnu da objasni kako nastaju odluke, kako institucije usmeravaju ponašanje i zbog čega dobro zamišljena pravila ponekad proizvode neželjene posledice.
Na Univerzitetu u Čikagu zatekao je okruženje u kome su se susretali ekonomija, političke nauke, matematika, logika i filozofija nauke. Nije prihvatao disciplinarne granice kao prirodne granice problema. Čitao je široko, učio matematičke i statističke metode i tražio način da istraživanje javne uprave oslobodi neproverenih poslovica koje su se često međusobno poništavale. Tvrdnju je smatrao ozbiljnom tek kada je bilo moguće objasniti mehanizam njenog delovanja i okolnosti pod kojima ona može biti pogrešna.
Godine 1938. oženio se Dorotheom Pye, koju je upoznao tokom studentskih godina. Njihov brak trajao je više od šest decenija, a dobili su troje dece, Katherine, Petera i Barbaru. Dorothea je pružala stabilnost životu čoveka čija je radoznalost neprestano otvarala nova područja rada. Uz administrativne obaveze, nastavu i porodični život Simon je razvijao izuzetnu radnu disciplinu, svestan da čovek mora brižljivo raspoređivati svoju najoskudniju imovinu: pažnju.
Njegova doktorska disertacija postala je osnova knjige Administrative Behavior, objavljene 1947. godine. U njenom središtu nalazila se misao da se organizacije mogu razumeti kroz procese odlučivanja. Formalna šema nadređenih i podređenih otkriva samo deo njihovog života. Potrebno je proučiti ko dobija određene informacije, koje alternative primećuje, koja pravila primenjuje, kojim ciljevima daje prednost i na koji način ustanova oblikuje njegovu pažnju.
Simon je time doveo u pitanje predstavu ekonomskog čoveka koji poznaje sve mogućnosti, pouzdano predviđa njihove posledice i nepogrešivo bira najbolji ishod. Stvarni čovek vidi samo deo alternativa, raspolaže ograničenim vremenom i ne može izračunati sve buduće posledice. Zato postavlja pragove prihvatljivosti i traga dok ne pronađe rešenje koje ispunjava dovoljno važnih uslova. Za taj način izbora Simon je popularizovao izraz satisficing, nastao spajanjem engleskih pojmova zadovoljenja i dovoljnosti.
Čovek koji bira stan, posao ili pravac putovanja ne može pregledati svaku postojeću mogućnost i savršeno izmeriti sve njene posledice. On određuje prihvatljivu cenu, udaljenost, vreme, rizik i nekoliko osobina koje smatra presudnim. Kada pronađe mogućnost koja prelazi postavljene pragove, potraga se završava. Takvo ponašanje predstavlja razumno prilagođavanje činjenici da i samo traganje ima cenu. Dodatni podatak ponekad poboljšava odluku, dok je ponekad samo odlaže i troši pažnju koja je potrebna za delovanje.
Godine 1949. Simon je došao na Carnegie Institute of Technology u Pittsburghu kako bi pomogao u osnivanju škole industrijskog upravljanja zasnovane na ozbiljnim društvenim naukama. U tom mladom i otvorenom okruženju nastala je Carnegiejeva škola odlučivanja. Sa Richardom Cyertom, Jamesom Marchom i drugim saradnicima proučavao je preduzeća kao organizacije sastavljene od ljudi sa različitim ciljevima, ograničenim informacijama i procedurama koje omogućavaju da zajednički posao uopšte bude obavljen.
Organizacije su u Simonovom tumačenju predstavljale kognitivne oslonce. One dele zadatke, čuvaju pamćenje u dokumentima, stvaraju kanale komunikacije i oslobađaju pojedinca potrebe da svaku odluku donosi od početka. Iste strukture mogu suziti pogled, učiniti da stručnjak vidi samo meru uspeha koju njegova profesija ume da izračuna ili da zaposleni brani interes svog odeljenja na štetu celine. Institucije tako oblikuju i ono što čovek radi i ono što uopšte uspeva da primeti.
Simon je ovu povezanost čoveka i okruženja objašnjavao slikom mrava koji prelazi preko neravnog tla. Njegova putanja izgleda složeno, puna je skretanja, vraćanja i zaobilaženja prepreka, mada veliki deo te složenosti potiče iz površine preko koje se kreće. Slično tome, ljudsko ponašanje dobija oblik kroz strukturu problema, dostupne mogućnosti i prepreke u okruženju. Razumevanje odluke zahteva da posmatramo i um koji bira i svet koji određuje šta se može izabrati.
Susret sa Allenom Newellom pedesetih godina omogućio je Simonu da teoriju ograničene racionalnosti poveže sa izvršivim modelima mišljenja. Newell je donosio snažnu tehničku usmerenost i potrebu da se svaka ideja pretvori u program, dok je Simon unosio široko znanje o odlučivanju, organizacijama i ljudskom ponašanju. Uz programersku veštinu Cliffa Shawa razvili su prve sisteme koji su heuristički pretraživali prostor mogućnosti, čime je računar postao sredstvo za ispitivanje teorija o ljudskom rasuđivanju.
Njihova saradnja pripadala je središtu Simonovog života, ali njegove ideje prevazilazile su ranu istoriju veštačke inteligencije. Sa Williamom Chaseom proučavao je šahovsku stručnost i pokazao da velemajstori izuzetno pamte smislene položaje iz stvarnih partija, dok se njihova prednost znatno smanjuje kada su figure raspoređene nasumično. Iskusni šahista opaža poznate obrasce, odnose i moguće planove tamo gde početnik vidi mnoštvo nepovezanih figura.
Iz tih istraživanja Simon je izveo duboku pouku o učenju. Stručnost raste kroz veliku zbirku prepoznatljivih obrazaca i postupaka, pa iskusan čovek često odlučuje brzo zato što situaciju ne analizira svaki put od početka. Njegova intuicija predstavlja iskustvom sažeto prepoznavanje. Ona može biti izuzetno pouzdana u okruženju u kojem je nastala, dok u promenjenim okolnostima može zavesti čoveka da prepozna obrazac koji više ne važi.
Simon je naročito naglašavao ograničenost pažnje. U svetu bogatom informacijama oskudna postaje sposobnost da se informacije prime, razumeju i povežu sa delovanjem. Svaki novi izveštaj, poruka, tabela ili upozorenje zahteva deo vremena primaoca. Umnožavanje podataka zato ne mora povećati kvalitet odlučivanja. Bez načina da se izdvoji ono što je značajno, obilje informacija može proizvesti rasejanost, odlaganje i gubitak smisla.
U knjizi The Sciences of the Artificial razvio je teoriju dizajna kao središnje ljudske aktivnosti. Inženjer, lekar, nastavnik, rukovodilac i arhitekta pokušavaju da postojeće stanje prevedu u poželjnije. Moraju zamisliti cilj, stvoriti moguće postupke, proceniti posledice i delovati unutar ograničenja. Dizajn je za Simona predstavljao praktičan oblik inteligencije, način na koji čovek svoje nepotpuno znanje pretvara u odgovorno oblikovanje budućnosti.
Privlačila ga je i organizacija složenih sistema, posebno njihova podela na relativno stabilne podsisteme. Tu zamisao ilustrovao je pričom o časovničarima Hori i Tempusu. Tempus sklapa sat kao jednu ogromnu celinu, pa mu svaki prekid ruši gotovo sav prethodni rad. Hora najpre gradi stabilne podsklopove koje kasnije povezuje, zbog čega pri prekidu gubi samo mali deo napora. Priča pokazuje kako modularnost omogućava nastanak složenosti u svetu punom promena i ometanja.
Simon je 1975. godine sa Newellom dobio Turingovu nagradu za temeljne doprinose veštačkoj inteligenciji, psihologiji ljudske spoznaje i obradi lista. Tri godine kasnije dodeljena mu je Nobelova nagrada za ekonomske nauke za pionirsko istraživanje procesa odlučivanja u ekonomskim organizacijama. Priznanje je bilo naročito značajno zato što je došlo čoveku koji je decenijama osporavao jednu od najudobnijih pretpostavki ekonomske teorije: sliku savršeno obaveštenog i doslednog donosioca odluka.
Nagrade nisu umanjile njegovu radoznalost. Nastavio je da piše, razgovara sa studentima, povezuje discipline i pokreće nova istraživanja. Bio je samouveren, brz u uočavanju slabosti argumenta i ponekad zastrašujuće neposredan, ali je cenio dobro obrazloženo neslaganje. Od saradnika nije tražio poslušnost, nego intelektualnu samostalnost i spremnost da ideju izlože ozbiljnoj proveri.
Imao je i razigranu stranu koju javna slika velikog naučnika lako zaklanja. Voleo je muziku, svirao klavir, zanimao se za slikarstvo i održavao prijateljstva sa umetnicima. U naučnom i umetničkom stvaralaštvu tražio je slične procese: dugo sazrevanje znanja, prepoznavanje neobičnog obrasca i strpljenje potrebno da se početni trag razvije u delo. Nadahnuće je doživljavao kao trenutak koji dobija snagu zahvaljujući godinama pripreme.
Autobiografiji je dao naslov Models of My Life, posmatrajući sopstveni put kao niz ograničenih izbora, srećnih susreta i mogućnosti čiji se značaj nije mogao unapred izračunati. Nije gradio legendu o samotnom geniju. Pisao je o učiteljima, saradnicima, ustanovama, porodici i okolnostima koje su mu omogućile da određena pitanja primeti. Njegova karijera pokazivala je upravo ono što je njegova teorija tvrdila: čovek ne planira čitav život sa savršenim znanjem, nego prepoznaje dovoljno obećavajući sledeći korak.
Newellova smrt 1992. godine predstavljala je dubok lični i intelektualni gubitak. Simon je izgubio sagovornika sa kojim je gotovo četiri decenije gradio zajednički jezik o mišljenju. Nastavio je da radi na Carnegie Mellonu, univerzitetu čijem je usponu presudno doprineo, povezan sa računarstvom, psihologijom, filozofijom i društvenim naukama. Umro je 9. februara 2001. godine u Pittsburghu, ostavljajući delo toliko raznovrsno da bi moglo izgledati kao rad nekoliko naučnika.
Jedinstvo tog dela nalazilo se u njegovom razumevanju ograničenih sistema. Ljudi ne raspolažu potpunim znanjem, ali umeju da uče, stvaraju jezik, prepoznaju obrasce, grade organizacije i koriste alate koji proširuju njihove sposobnosti. Granice uma za Simona nisu predstavljale presudu. One su bile početni uslovi dobrog mišljenja, odgovornog odlučivanja i pažljivog oblikovanja okruženja u kome razumniji izbor postaje moguć.
Ograničena racionalnost danas se ponekad pogrešno svodi na spremnost da se prihvati prosečno rešenje. Simonova misao bila je mnogo zahtevnija. Svaka odluka podrazumeva procenu koliko još vremena, pažnje i podataka vredi uložiti u potragu. Mudrost se pokazuje u postavljanju pravog praga: prepoznati kada odluka zahteva dublje istraživanje, kada raspoloženi dokazi omogućavaju odgovorno delovanje i kada dodatno traganje samo hrani strah od izbora.
U savremenom svetu ovaj problem postaje još vidljiviji. Nikada nismo imali toliko dostupnih podataka, preporuka, poređenja i mogućnosti, dok je ljudska pažnja ostala ograničena. Savršeno računanje unutar pogrešno oblikovanog problema ne proizvodi mudrost, kao što ni beskrajno prikupljanje informacija ne jemči dobru odluku. Potrebno je razumeti cilj, izdvojiti činjenice koje mogu promeniti izbor i ostaviti prostor za naknadnu ispravku.
Herbert Simon je u razmaku između onoga što čovek želi i onoga što može pronašao prostor za nauku, učenje i nadu. Čovek nema celu mapu, ali može načiniti sledeći razuman korak; ne poznaje najbolji izbor među svim zamislivim mogućnostima, ali može učiti iz posledica i popravljati svoje postupke. Njegova priča oslobađa nas zahteva za nemogućim savršenstvom, a zatim nam poverava ozbiljniju odgovornost: da upoznamo sopstvene granice, pažljivo biramo čemu poklanjamo pažnju i gradimo svet u kome će mudro delovanje biti lakše.