Ljubavno pismo učenju
Postoje pronalasci koji unaprede određeni posao, a postoje i oni koji preobraze prostor u kojem se odvija gotovo čitav ljudski život. World Wide Web pripada ovoj drugoj, izuzetno retkoj vrsti. Kroz njega danas učimo, razgovaramo, objavljujemo knjige, pratimo nauku, stvaramo umetnost, tražimo saradnike i upoznajemo svet izvan neposrednog iskustva. Toliko se duboko utkao u svakodnevicu da ga često doživljavamo kao prirodnu pojavu, poput jezika ili puta. Ipak, veb je nastao iz vrlo konkretne zamisli jednog upornog čoveka koji je u hodnicima ustanove posvećene fizici prepoznao univerzalni problem ljudskog znanja.
Timoti Džon Berners-Li rođen je 8. juna 1955. godine u Londonu, u porodici koja je živela u neposrednoj blizini početaka računarskog doba. Njegovi roditelji, Konvej Berners-Li i Meri Li Vuds, bili su matematičari povezani sa radom na računaru Ferranti Mark 1, jednom od prvih komercijalno proizvedenih računara sa programom smeštenim u memoriji. U vreme kada je većina ljudi računare zamišljala kao daleke i gotovo nedokučive mašine, u njihovom domu razgovaralo se o načinu na koji mašine obrađuju podatke, uspostavljaju odnose i pomažu čoveku da rešava složene probleme.
Meri Li Vuds pripadala je pionirskoj generaciji programerki koje su radile pre nego što je programiranje dobilo jasne profesionalne granice i veliko društveno priznanje. Konvej Berners-Li bavio se matematičkim i logičkim problemima povezanim sa računarima, a razgovori sa njim podsticali su sina da razmišlja o mogućnosti da mašina organizuje odnose među informacijama na način koji podseća na ljudsko povezivanje ideja. Takvo porodično okruženje nije Timu predalo gotov nacrt budućeg veba, ali mu je rano približilo osećanje da računar može služiti proširenju ljudske misli.
Kao dečak voleo je vozove i modelarske pruge, svet sastavljen od stanica, raskrsnica, signala, pravaca i pravila prema kojima se mnoštvo kretanja uklapa u jednu celinu. Rastavljajući i popravljajući električne modele, učio je elektroniku kroz neposredan dodir sa žicama, prekidačima i motorima. Privlačili su ga sistemi čiji pojedinačni delovi dobijaju smisao tek kroz veze sa drugim delovima. Ta sklonost ka sagledavanju odnosa, mreža i skrivenih struktura pratiće ga kroz obrazovanje, programerski rad i stvaranje veba.
Studirao je fiziku na Kraljičinom koledžu Univerziteta u Oksfordu. Tokom studentskih godina od polovnih elektronskih delova i procesora napravio je sopstveni računar, pokazujući dar da teorijsko razumevanje prevede u predmet koji funkcioniše. Posle diplomiranja radio je u kompanijama koje su se bavile telekomunikacijama, štamparskim sistemima, računarskom grafikom i programima za povezivanje različitih uređaja. Svako od tih iskustava približavalo mu je pitanje interoperabilnosti: kako omogućiti sistemima nastalim prema različitim pravilima da razmenjuju informacije i postanu delovi šire celine.
Godine 1980. prvi put je stigao u CERN kao nezavisni konsultant angažovan na nekoliko meseci. Laboratorija je predstavljala veliko međunarodno naučno raskršće. Istraživači su dolazili iz različitih ustanova i država, donosili sopstvene računare, programe, formate i radne navike, učestvovali u zajedničkim eksperimentima, a zatim se vraćali na matične univerzitete. Znanje o složenim projektima bilo je raspoređeno po dokumentima, fasciklama, bazama podataka i sećanjima pojedinaca, pa je odlazak jednog stručnjaka ponekad odnosio čitav niz dragocenih veza među informacijama.
Berners-Li je za sopstvene potrebe napravio program Enquire, koji mu je omogućavao da stvara stranice o ljudima, projektima i softveru i povezuje ih prema njihovim međusobnim odnosima. Program je ostao lični alat, ali je otkrio način na koji je njegov um radio: činjenice je posmatrao kao čvorove čija se prava vrednost pojavljuje u mreži veza. Arhiva može čuvati ogromnu količinu podataka, dok povezana arhiva čoveku omogućava da istražuje, sledi radoznalost i otkrije odnos koji prvobitni autor nije izričito naglasio.
Po povratku u CERN 1984. godine ponovo se susreo sa istim problemom, sada još složenijim zbog rasta laboratorije i sve većeg broja računarskih sistema. Internet je omogućavao prenos podataka, ali čoveku još nije pružao prirodan put kroz udaljene dokumente. Berners-Li je proučavao hipertekst i doprinose prethodnika koji su zamišljali povezane riznice znanja, a zatim počeo da traži arhitekturu dovoljno jednostavnu da se može koristiti na postojećim računarima. Njegova stvaralačka snaga proistekla je iz sposobnosti da veliku viziju sažme u nekoliko pravila koja ljudi mogu odmah primeniti.
Predlog koji je napisao u martu 1989. godine nije odmah izazvao oduševljenje kakvo danas povezujemo sa rođenjem veba. Majk Sendal ga je opisao kao „neodređen, ali uzbudljiv” i Berners-Liju pružio prostor za dalji rad, dok je sam projekat još dugo morao da se bori za pažnju u ustanovi čiji su neposredni zadaci bili usmereni prema fizici, eksperimentima i obradi ogromnih količina naučnih podataka. Berners-Li je razgovarao sa kolegama, iznova objašnjavao problem, preoblikovao argumente i nastojao da pokaže zašto bi njihovom radu koristio sistem koji čuva veze među ljudima, uređajima, programima i dokumentima.
U toj fazi upoznao je vrednost savezništva sa Robertom Kajaom, belgijskim inženjerom koji je razumeo potencijal hipertekstualnog sistema i pomogao da ideja dobije institucionalni oblik. Kajao je radio na predstavljanju projekta, dokumentaciji i pridobijanju podrške, dok je Berners-Li oblikovao arhitekturu i pisao prve programe. Njihova saradnja, kao i kasniji doprinosi Nikole Pelou, Žan-Fransoa Grofa, Bernda Polermana i mnogih drugih, čuvaju ovu priču od pojednostavljenog mita o usamljenom geniju. Veliki pronalazak dobio je svog središnjeg tvorca, ali je put do sveta prolazio kroz timsko učenje, razmenu znanja i spremnost da različiti darovi služe istoj zamisli.
Berners-Li je do kraja 1990. godine napisao prvi veb-server i prvi pregledač, koji je istovremeno bio uređivač. U toj dvostrukoj ulozi nalazila se njegova predstava čoveka na mreži: korisnik je trebalo da čita, ali i da piše, povezuje, dopunjava i stvara. Prva veb-lokacija govorila je o projektu i pružala uputstva drugima da naprave sopstvene servere i stranice. Veb je od svog prvog javnog koraka nosio pedagogiju deljenja; učio je nove graditelje kako da ga prošire i tako se razvijao kroz njihovo znanje.
Njegova tehnička genijalnost posebno se vidi u pravilima koja nije nametnuo. Stranica nije morala da bude odobrena u jednom centralnom registru, a veza prema tuđem dokumentu nije zahtevala dozvolu vlasnika odredišne stranice. Sistem je mogao da primi različite računare, jezike, kulture i vrste sadržaja, jer univerzalnost u Berners-Lijevoj viziji nije podrazumevala jednoobraznost. Predstavljala je saglasnost oko nekoliko zajedničkih pravila zahvaljujući kojima ljudi mogu da ostanu različiti, a ipak međusobno povezani.
Kada su drugi timovi počeli da razvijaju sopstvene preglednike, postalo je jasno da je Berners-Li napravio nešto veće od programa nad kojim jedan autor zadržava potpunu kontrolu. NCSA Mosaic je približio grafički veb širokoj publici, serveri su se pojavljivali na drugim kontinentima, a nove stranice počele su da rastu brzinom koju mala grupa u CERN-u nikada ne bi mogla sama da postigne. Berners-Li je dočekao tu nezavisnu kreativnost kao potvrdu arhitekture. Drugi ljudi mogli su da popravljaju, prilagođavaju i proširuju njegovu zamisao bez čekanja na saglasnost pronalazača.
Sa uspehom se pojavila mogućnost da se osnovna tehnologija zaštiti, licencira i pretvori u izvor ogromne komercijalne dobiti. Berners-Li je razumeo da bi takav izbor potkopao samu univerzalnost koju je pokušavao da stvori. CERN je 30. aprila 1993. godine stavio ključne komponente veb-softvera u javni domen, a kasnije ih dodatno učinio dostupnim pod otvorenom licencom. Time je uklonjena vlasnička prepreka koja bi škole, biblioteke, male razvojne timove i pojedince mogla udaljiti od učešća.
Berners-Lijev izbor često se opisuje kao jedan od najvećih tehnoloških poklona čovečanstvu. Njegova odluka svakako nosi plemenitost, ali je istovremeno proistekla iz preciznog razumevanja načina na koji mreža stiče vrednost. Univerzalni prostor ne može ostvariti svoju svrhu dok njegov pronalazač određuje ko sme da uđe, šta sme da napravi i koliko mora da plati. Veb je postajao korisniji svakom učesniku sa svakim novim čovekom koji je mogao slobodno da ga čita i proširuje. Otvorenost je zato predstavljala moralni izbor i tehnički uslov njegovog uspeha.
Njegov temperament razlikovao se od temperamenta slavnih tehnoloških osnivača koji su pažnju privlačili dramatičnim nastupima, agresivnom prodajom i kultom sopstvene ličnosti. Berners-Li je govorio mirnije i nastojao da u složenim pitanjima sačuva nijanse. Njegova upornost nije tražila pozornicu; ispoljavala se kroz godine vraćanja istim načelima, iscrpljujuće razgovore o standardima i spremnost da iznova objašnjava zašto kratkoročna prednost jedne kompanije ne sme ugroziti univerzalnost čitavog sistema.
Osnivanjem W3C-a 1994. godine preuzeo je novu vrstu odgovornosti. Veb je rastao takvom brzinom da su vlasnički dodaci pojedinačnih pregledača pretili da ga rascepe na međusobno nespojive teritorije. Berners-Li je okupio kompanije, univerzitete, stručnjake i javnost oko razvoja otvorenih standarda. Takav rad zahtevao je strpljenje za tehničke rasprave, suprotstavljene poslovne interese i kompromise koji javnosti retko izgledaju uzbudljivo, ali zahvaljujući kojima ista stranica može da radi na različitim uređajima i ostane dostupna ljudima sa različitim sposobnostima, jezicima i potrebama.
Dobijao je najviša naučna i državna priznanja, među kojima su viteška titula, britanski Orden zasluga i Tjuringova nagrada. Tokom otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine sedeo je pred računarom NeXT, dok se stadionom širila njegova poruka: „Ovo je za svakoga.” Nekoliko reči obuhvatilo je etiku njegovog dela, od prvog predloga u CERN-u do dugog zalaganja za otvorene standarde, pristupačnost, neutralnost mreže i pravo ljudi da slobodno učestvuju u digitalnom prostoru.
Slava pronalaska nije ga navela da veb posmatra kao završen spomenik sopstvenom uspehu. Sa zabrinutošću je pratio koncentraciju podataka i komunikacije na malom broju velikih platformi, algoritamsko usmeravanje pažnje, masovni nadzor i poslovne modele u kojima korisnik plaća besplatnu uslugu gubitkom kontrole nad sopstvenim digitalnim životom. Umesto povlačenja u udobnost istorijske zasluge, nastavio je da razvija nove ideje, zagovara otvorene podatke i kroz projekat Solid traži arhitekturu u kojoj bi čovek imao veću vlast nad svojim informacijama.
Upravo se u spremnosti da ponovo počne otkriva njegova unutrašnja osobenost. Kada prepozna da se postojeći sistem udaljava od vrednosti zbog kojih je stvoren, vraća se osnovnim principima i pokušava da ih izrazi novom tehnologijom. Njegova upornost se razvija zajedno sa problemom. Slobodu ne posmatra kao dobitak koji je jednom osvojen i zauvek sačuvan, jer svaka generacija mora ponovo da je ugradi u standarde, institucije, zakone i alate koje koristi.
Među svim ličnostima ove knjige nalaze se ljudi prema kojima osećam duboku zahvalnost. Zahvalna sam Linusu Torvaldsu, Ričardu Stolmanu i širokoj zajednici slobodnog i otvorenog softvera, jer njihove ideje i rad svakodnevno koristim sa uživanjem. Zahvalna sam i naučnicima, misliocima, programerima i pronalazačima čije su priče sabrane na ovim stranicama, kao i mnogim neimenovanim saradnicima koji su pomerali granice ljudskog poimanja, gradili digitalni ekosistem i sopstvenim primerom nas učili da i mi možemo da istražujemo, učimo i stvaramo.
Među tim herojima Ada Lovlejs i ser Tim Berners-Li imaju za mene sasvim posebno mesto. Ada me privlači snagom kojom je sjedinila pesništvo i nauku, poverenjem u unutrašnji poriv za stvaranjem i hrabrošću da iznese viziju toliko udaljenu od mogućnosti svoga vremena da će njene misli tek daleka budućnost prepoznati kao dragocenu referencu. Uprkos društvenim ograničenjima, bolesti i otporima sredine, usudila se da o mašini misli šire od ljudi koji su je neposredno okruživali. U njenom delu matematička preciznost nije ugušila imaginaciju, nego joj je dala jezik.
Tim Berners-Li me fascinira srodnom odanošću unutrašnjem stvaralačkom pozivu. Uvideo je neophodnost prostora koji još nije postojao, stvorio tehnologije potrebne za njegovo funkcionisanje, objašnjavao učenim kolegama u CERN-u zbog čega je takav sistem važan i postepeno pridobijao saradnike za viziju čije razmere nijedan rani prototip nije mogao potpuno da pokaže. Njegova hrabrost počivala je u tome što je daleku ideju iznosio sve dok nije postala razumljiva, zatim ju je dokazao sopstvenim radom i doveo do tačke sa koje su je drugi mogli preuzeti.
Kada je odziv postao gigantski i kada se otvorila mogućnost da vlasničkom zaštitom stekne ogromnu moć i bogatstvo, Berners-Li je ostao veran dubljoj svrsi svoje kreacije. Za njega veb nije predstavljao robu koju treba zatvoriti i naplaćivati po prolazu, nego univerzalni prostor čija vrednost zavisi od slobode povezivanja i deljenja znanja. Njegov izbor da ne zaustavi druge na ulazu u sopstveni pronalazak pokazuje retku stvaralačku velikodušnost: napravio je nešto veliko, a zatim mu dozvolio da postane veće od njega.
Ada i Tim pripadaju različitim vekovima, raspolagali su neuporedivim tehničkim mogućnostima i suočavali se sa različitim vrstama otpora, ali ih povezuje sposobnost da poveruju unutrašnjem viđenju sveta koje njihova okolina još nije mogla potpuno da razume. Oboje su spojili imaginaciju sa disciplinom i odvažili se da sopstvenu viziju iznesu do kraja. Ada nam je pokazala da se poetska mašta i naučna preciznost mogu međusobno produbiti, dok je Tim pokazao da tehničko stvaralaštvo dostiže civilizacijsku veličinu kada drugima otvori prostor za učenje i kreiranje.
Berners-Lijeva priča zato nosi više od lekcije o istoriji računarstva. Ona govori o strpljenju potrebnom da se nevidljiva budućnost približi ljudima koji rešavaju neposredne probleme, o saradnji koja usamljenu zamisao pretvara u zajedničko delo i o odgovornosti pronalazača prema svetu koji će njegov izum naslediti. Njegova veličina obuhvata sposobnost da nešto zamisli, tehnički ostvari, objasni, podeli i zatim nastavi da ga brani od sila koje bi zajednički prostor ponovo pretvorile u posed nekolicine.
U središtu njegovog života ostaje slika čoveka koji posmatra nepovezane dokumente jedne velike laboratorije i zamišlja nevidljive niti među njima. Iz tih niti nastala je mreža koja je obavila planetu. Najvažnija odluka došla je nakon samog pronalaska, kada je odbio da na ulazu postavi blagajnu i vlasničku kapiju. Čovečanstvu je ostavio mogućnost da slobodno istražuje, povezuje, objavljuje i nastavlja delo koje nijedan pojedinac ne bi mogao sam da dovrši.
Veb koji smo nasledili nosi sve ljudske protivurečnosti: znanje i zabludu, saradnju i nasilje, nežnost i buku, velikodušnost i pohlepu. Berners-Li nam nije predao gotovu riznicu istine, nego otvoren prostor u kojem je možemo zajednički tražiti. Njegova poruka „Ovo je za svakoga” istovremeno predstavlja dar i obavezu. Imamo pravo da čitamo, učimo i stvaramo, a zajedno sa tim pravom dobijamo odgovornost da otvoreni prostor sačuvamo za ljude koji dolaze posle nas.