Ljubavno pismo učenju

Ponekad jedna rečenica postane poznatija od čitavog života koji joj je prethodio. „Posao se širi tako da ispuni vreme raspoloživo za njegovo obavljanje”, zapisao je Siril Nortkot Parkinson sredinom dvadesetog veka, u duhovitom eseju o državnoj administraciji. Čitaoci su u njoj odmah prepoznali sopstvene kancelarije, sastanke, rokove i svakodnevne obaveze. Ime ozbiljnog pomorskog istoričara tako je ušlo u opšti govor zahvaljujući dosetki napisanoj gotovo uzgred, dok su iza nje ostale decenije obrazovanja, arhivskog istraživanja, vojne službe, profesorskog rada i neobično raznovrsnog književnog stvaranja.

Siril Nortkot Parkinson rođen je 30. jula 1909. godine u Barnardu Kaslu, u engleskoj grofoviji Daram. Odrastao je u svetu u kojem je Britansko carstvo još ostavljalo utisak trajne i uređene celine, mada su se ispod njegove ceremonijalne površine već osećale promene koje će obeležiti čitav vek. Školovao se na Univerzitetu u Kembridžu, a zatim nastavio akademsko usavršavanje na Kraljevskom koledžu u Londonu. Privukla ga je pomorska istorija, oblast u kojoj se susreću ratovanje, trgovina, državna uprava, tehnologija, diplomatija i svakodnevni život ljudi zavisnih od mora.

Njegovi rani istraživački radovi zahtevali su dug boravak u arhivima i pažljivo čitanje službene prepiske. Proučavao je trgovinu u istočnim morima, razvoj britanske pomorske moći i život admirala Edvarda Peleua, kasnijeg vikonta Eksmuta. U tim dokumentima istorija se nije pojavljivala samo kroz bitke i velike odluke. Videla se i kroz lance komande, zahteve za novcem, sporove oko nadležnosti, izveštaje koji su putovali od jednog službenika do drugog i ustanove čiji su postupci često trajali duže od događaja kojima su upravljale. Arhiv mu je omogućio da rano upozna razliku između formalne slike organizacije i stvarnog ponašanja ljudi unutar nje.

Tokom Drugog svetskog rata služio je u britanskoj vojsci, završivši službu u činu majora. Ratno iskustvo približilo mu je hijerarhiju u njenom najstrožem obliku: naređenja su morala imati jasan put, odgovornost je bila raspoređena prema činovima, a pogrešna procena mogla je imati neposredne posledice. Istovremeno je upoznao obilje formulara, dopisa, odobrenja i procedura koje nastaju kada velika ustanova pokušava da upravlja ljudima, opremom i informacijama na ogromnom prostoru. Kasnija satira birokratije zato je poticala iz dugog posmatranja sistema iznutra, a njena uverljivost iz sposobnosti da se iza pravila prepoznaju ambicija, nesigurnost, navika i strah od lične odgovornosti.

Posle rata Parkinson se vratio univerzitetskom životu, a važna etapa njegove karijere započela je odlaskom u Singapur. Godine 1950. postao je profesor istorije na novoosnovanom Univerzitetu Malaje, gde je dobio zadatak da razvija nastavu i istraživanje u sredini koja je prolazila kroz duboku političku i kulturnu promenu. Britanska kolonijalna uprava još je bila prisutna sa svojim činovima, sekretarijatima i ceremonijama, dok je istovremeno sazrevala potreba da Malaja i Singapur obrazuju sopstvene istoričare i svoju prošlost proučavaju izvan pogleda imperijalnog središta.

Parkinson se u Singapuru nije ograničio na profesorski kabinet. Držao je javna predavanja, učestvovao u kulturnom životu i zalagao se za sistematsko prikupljanje istorijske građe. Pozivao je građane, kompanije i stare ustanove da ne bacaju dnevnike, mape, brodske zapise, poslovne knjige i prepisku koja im više nije delovala korisno. U tropskoj klimi papir su ugrožavali vlaga, buđ, insekti i nemar, pa su čitavi delovi prošlosti mogli nestati prilikom običnog čišćenja stare kancelarije. Parkinson je razumeo da društvo bez sačuvanih dokumenata lako ostaje zavisno od tuđih priča o sopstvenoj istoriji.

Učestvovao je u osnivanju singapurskog ogranka Malajskog istorijskog društva i podsticao stvaranje arhivskih uslova u kojima bi građa bila čuvana pod stručnim nadzorom. Zalagao se i za veliku javnu biblioteku, smatrajući da se uspomena na jednog vladara može dostojnije sačuvati korisnom kulturnom ustanovom nego još jednom kamenom figurom. Upravo se u tim nastojanjima otkriva važna crta njegovog karaktera. Cenio je arhive, biblioteke, univerzitete, mornaricu i druge ustanove koje služe stvarnim ljudskim potrebama, a njegov humor bio je usmeren prema trenutku u kojem organizacija zaboravlja svrhu i počinje da ulaže najveću energiju u sopstveni rast.

U Singapuru je sazrela i ideja koja će mu doneti svetsku slavu. Časopis The Economist objavio je u novembru 1955. godine njegov esej o širenju posla i birokratije. Parkinson je tekst otvorio pričom o starijoj gospođi kojoj slanje jedne razglednice može ispuniti čitav dan, a zatim prešao na mnogo veće organizacione apsurde. Poredeći smanjivanje britanske mornarice sa rastom administrativnog osoblja, pokazao je da činovnički aparat može stvarati sopstvene zadatke, umnožavati podređene, izveštaje i postupke i tako rasti nezavisno od službe zbog koje je prvobitno uspostavljen.

Eseju je dodao formulu za izračunavanje godišnjeg porasta broja službenika, napisanu sa prividnom strogošću naučnog zakona. Ozbiljna forma bila je deo njegove književne igre. Parkinson je dobro poznavao jezik izveštaja i statistike, pa ga je upotrebio da birokratsku samouverenost izloži tihom podsmehu. Čitalac je nailazio na koeficijente i proračune, a ispod njih prepoznavao ljudsku sklonost da se moć, važnost i stručnost potvrđuju veličinom kancelarije, brojem podređenih i količinom proizvedenog papira.

Odjek teksta bio je ogroman. Parkinson ga je proširio srodnim ogledima i objavio knjigu Parkinsonov zakon i druge studije o upravljanju, uz ilustracije britanskog karikaturiste Osberta Lankastera. Mirno ispisane rečenice i precizni crteži činili su savršenu celinu: autor je opisivao apsurd glasom profesora koji izlaže pouzdano utvrđenu pravilnost, dok su ilustracije činovnicima davale lice, držanje, odeću i kancelarijski nameštaj. Knjiga je postala međunarodni bestseler, a profesor pomorske istorije odjednom je bio pozivan da širom sveta govori o rukovođenju, administraciji i organizacionoj efikasnosti.

Slava mu je donela nezavisnost, ali i neobičnu nepravdu koju doživljavaju autori čije sporedno delo zaseni njihov najduži i najozbiljniji rad. Parkinson je sebe prvenstveno smatrao istoričarem. Godinama je proučavao arhivsku građu, pisao o britanskoj pomorskoj prošlosti i ulagao veliku učenost u knjige koje su čitali stručnjaci. Šira javnost poznavala ga je po jednoj ironičnoj rečenici. On se od nje nije ograđivao: razvijao je njene posledice, držao predavanja i objavljivao nove satirične oglede, ali je uporedo nastavio da piše istorijske studije, biografije i romane, čuvajući širinu identiteta koji se nije mogao smestiti u jednu formulu.

Među njegovim najpoznatijim zapažanjima našao se i „zakon beznačajnosti”, predstavljen pričom o odboru koji razmatra izgradnju nuklearnog reaktora. Ogromna tehnička i finansijska složenost reaktora prevazilazi znanje većine članova, pa se o njemu govori kratko i uzdržano. Kada razgovor pređe na šupu za bicikle, svi umeju da procenjuju krov, boju i cenu jednostavnih građevinskih radova, zbog čega rasprava postaje duga i žustra. Parkinson je u toj komičnoj sceni uhvatio ljudsku potrebu da autoritet pokazujemo upravo na temama koje su dovoljno jednostavne da se u njima osećamo sigurnim.

U njegovim ogledima pojavljivali su se komiteti koji gube sposobnost odlučivanja kako raste broj njihovih članova, ustanove koje podižu svoje najraskošnije zgrade tek kada počnu da opadaju i rukovodioci koji biraju poslušne naslednike sve dok čitava organizacija ne ostane bez darovitih ljudi. Izmišljao je nazive, koeficijente i postupke sa ozbiljnošću pravnika koji sastavlja pravilnik. Njegov humor počivao je na potpunoj smirenosti pripovedača. Apsurd je izlagao uredno i precizno, bez potrebe da čitaocu namigne, ostavljajući mu da se najpre nasmeje tuđoj kancelariji, a zatim nelagodno prepozna sopstvenu.

Iza takvog humora nalazio se snažan osećaj za meru. Parkinsona su privlačile situacije u kojima vreme, novac, broj ljudi i važnost odluke izgube međusobnu srazmeru. Jednostavan zadatak prerasta u celodnevni poduhvat, sporedna tema zauzima najveći deo sednice, služba sa sve manjim spoljnim obavezama održava rastući aparat, a ustanova počinje da čuva postupke pažljivije od cilja zbog kojeg su uvedeni. Njegova ironija vraćala je raspravu konkretnim pitanjima: koliko je brodova ostalo, kakav je rezultat ostvaren, šta je odlučeno i čemu određena procedura služi.

Parkinsonova sposobnost sažimanja donosila je jasnoću, ali je njegove čitaoce ponekad zavodila da duhovitu empirijsku pravilnost prihvate kao zakon koji važi bez izuzetka. Administracija može rasti zato što su odgovornosti složenije, standardi bezbednosti viši ili prava građana pažljivije zaštićena; dodatno vreme može doneti zrelije istraživanje i sigurniju odluku; veća grupa ponekad uključuje iskustva koja bi uzak krug ljudi prevideo. Kao pažljiv istoričar, Parkinson je poznavao važnost okolnosti, dok su njegove najslavnije formulacije sticale popularnost upravo zahvaljujući prividu univerzalnosti.

Krajem pedesetih godina napustio je profesorsko mesto u Singapuru i posvetio se pisanju i javnim predavanjima. Govorio je na američkim univerzitetima, među kojima su bili Harvard, Univerzitet Ilinoisa i Univerzitet Kalifornije u Berkliju. Njegove priče lako su prelazile državne granice, jer su se britanski činovnik, američki rukovodilac, univerzitetski profesor i zaposleni u velikoj kompaniji susretali sa sličnim ljudskim podsticajima. Svuda su postojali status, hijerarhija, strah od odgovornosti, sastanci bez odluke i postupci čije se poreklo više niko nije sećao.

Nakon akademske karijere nastanio se na ostrvu Gernzi, odakle je nastavio da objavljuje knjige zadivljujućom brzinom. Pisao je o pomorskoj istoriji, upravljanju, porezima, političkim idejama, istorijskim ličnostima i organizacionim navikama. Njegova radoznalost kretala se slobodno između učenosti i igre, što se naročito vidi u zamišljenim biografijama Horacija Hornblouera i Dživsa. Parkinson je izmišljene književne junake tretirao kao istorijske ličnosti, ispitivao „izvore”, objašnjavao protivrečnosti i popunjavao praznine sa učenom sigurnošću istoričara koji raspolaže čitavim arhivom.

Pisao je i pomorske romane o Ričardu Delansiju, oficiru Kraljevske mornarice iz vremena ratova protiv revolucionarne i Napoleonove Francuske. U njima je spojio arhivsko znanje, razumevanje pomorske strategije i pripovedačko zadovoljstvo. More mu je pružalo svet neposredne odgovornosti, ograničenih zaliha i rokova koje nameću oluja, neprijatelj i udaljenost od luke. Takvo okruženje stvaralo je snažan kontrast kancelarijskom svetu u kojem se odluke mogu odlagati, odgovornost premeštati između odeljenja, a posledice sakriti u zapisnicima.

Njegov privatni život pripadao je složenijem poretku od urednih pravila koja je formulisao o ustanovama. Ženio se tri puta, a porodične promene pratile su različite etape njegove akademske i književne karijere. Čovek koji je umeo da u nekoliko duhovitih redova razotkrije obrasce organizacionog ponašanja nije raspolagao sličnom formulom za bliskost, gubitak i promene sopstvenog života. Ta razlika između javne prepoznatljivosti i privatne složenosti vraća Parkinsonu ljudsku meru koju slava jedne rečenice lako zakloni.

Tokom života ostao je u zanimljivom odnosu sa ustanovama koje je ismevao. Radio je u vojsci i na univerzitetima, učestvovao u odborima, zalagao se za osnivanje arhiva i biblioteke i duboko cenio organizacije sposobne da čuvaju znanje i služe zajednici. Njegova satira izrasla je iz razumevanja njihove vrednosti i opasnosti da se udalje od razloga svog postojanja. Upravo zato njegovi činovnici retko deluju kao zlonamerni ljudi. Oni slede podsticaje položaja na kojem se nalaze, traže sigurnost, izbegavaju krivicu i usvajaju navike koje pojedinačno izgledaju razumno, dok njihov zbir postepeno stvara sistem okrenut samome sebi.

U poznim godinama živeo je neko vreme na Ostrvu Man, a potom se preselio u Kenterberi. Umro je 9. marta 1993. godine, u osamdeset četvrtoj godini, ostavivši približno šezdeset knjiga. Njegov opus obuhvatio je pomorsku i političku istoriju, biografije, romane, satirične oglede i studije o upravljanju. Čuvena rečenica o poslu i raspoloživom vremenu našla se i na njegovom nadgrobnom spomeniku, kao sažetak slave koja ga je pratila gotovo četiri decenije i koja je u nekoliko reči prekrila život izuzetne stvaralačke raznovrsnosti.

Iza Parkinsonovog zakona ostao je čovek snažne radoznalosti, široke učenosti i neobične intelektualne pokretljivosti. Kretao se od admiralske prepiske do savremene kancelarije, od istorije Malaje do života izmišljenog pomorskog junaka, od univerzitetskog predavanja do komične jednačine birokratskog rasta. Tragao je za obrascima u ljudskom ponašanju, davao im upečatljiva imena i oblikovao ih tako da čitalac istinu najpre primi kroz smeh. Njegova ozbiljnost nije zahtevala težak ton, jer je humor za njega predstavljao oblik preciznog mišljenja.

Parkinsonova ljudska priča zato nosi širu poruku od saveta o rokovima i produktivnosti. Pokazuje koliko pažljivo posmatranje može izrasti iz susreta različitih iskustava: arhivskog rada, vojne hijerarhije, univerzitetske administracije, života u kolonijalnom Singapuru i književnog dara koji je umeo da složen obrazac učini vidljivim. Svet ga pamti po rečenici koja traje svega nekoliko sekundi, a njena dubina potiče iz godina tokom kojih je učio da posmatra odnos između ljudi, ustanova i svrhe. Posle smeha ostavio nam je jednostavno, neugodno pitanje: koliko onoga što svakodnevno radimo zaista služi cilju, a koliko opstaje zato što smo navikli da mu dajemo vreme, pažnju i autoritet?