Ljubavno pismo učenju

Digitalni svet danas izgleda toliko prirodno da lako zaboravljamo koliko je malo njegovih temelja bilo unapred izvesno. Računari, programski jezici, operativni sistemi, baze podataka, Web, otvoreni softver, enciklopedije dostupne svima i sistemi računarske inteligencije nisu nastali prema jedinstvenom planu čiji se konačni izgled mogao predvideti. Njihova istorija liči na prostranstvo koje se širilo sa svakim novim otkrićem: čim bi jedna smela zamisao postala upotrebljiva stvarnost, pred ljudima bi se otvorio još veći, neistražen prostor u kojem su nova pitanja čekala nekoga dovoljno radoznalog da ih primeti i dovoljno hrabrog da na njih potraži odgovor.

Dvadeset pet priča ovog dela zato ne čine samo hronologiju pronalazaka i tehničkih dostignuća. One zajedno opisuju razvoj digitalnog ekosistema u kojem svaka ostvarena ideja postaje oslonac za tuđe stvaranje. Jedan čovek zamišlja mašinu koju njegovo doba još ne može da izgradi, drugi razume njene dublje mogućnosti, treći postavlja matematičke temelje računanja, a generacije koje dolaze pretvaraju te temelje u jezike, programe, mreže, baze podataka i zajednice. Veliko delo u tom lancu ne završava se svojim prvim oblikom, jer njegova najdublja vrednost počinje da se pokazuje tek kroz ono što zahvaljujući njemu mogu da zamisle i ostvare drugi ljudi.

U devetnaestom veku, daleko od silicijumskih čipova i digitalnih mreža, Čarls Bebidž pokušao je da mehanizuje računanje i zamislio arhitekturu mašine sposobne da izvršava različite nizove naredbi. Njegova analitička mašina ostala je nedovršena, ali je zamisao o programabilnom uređaju nadživela tehničke mogućnosti epohe u kojoj je rođena. Ada Lavlejs prepoznala je još dalekosežniju posledicu: ako se muzika, jezik ili neki drugi sadržaj mogu izraziti simbolima i pravilima, mašina bi jednoga dana mogla da obrađuje mnogo više od brojčanih veličina. Bebidž je otvorio vrata budućoj mašini, a Ada je kroz njih ugledala čitav univerzum simboličkog stvaranja.

Njihove vizije pokazuju da hrabrost stvaranja često počinje mnogo pre nego što postoje odgovarajući materijali, tržište, institucije ili publika. Ponekad je prvi doprinos budućnosti upravo sposobnost da se precizno zamisli ono što savremenicima deluje neostvarljivo. Takva ideja može godinama ili decenijama ostati bez praktičnog oblika, ali menja granice mogućeg i priprema jezik kojim će naredne generacije opisivati ono što tek treba da izgrade.

Alan Tjuring je tom nasleđu podario apstraktni model računanja i pokazao da se raznovrsni postupci mogu predstaviti nizom jednostavnih, formalnih koraka. Njegov rad na razbijanju šifara istovremeno je potvrdio da naizgled čista teorija može steći presudan značaj u najdramatičnijim okolnostima stvarnog sveta. Džon fon Nojman doprineo je oblikovanju arhitekture u kojoj se programi i podaci čuvaju u memoriji, stvarajući osnovu za prilagodljive računare opšte namene. Klod Šenon pretvorio je informaciju u matematički merljivu pojavu i omogućio da se pouzdanost komunikacije proučava nezavisno od značenja poruke. Zajedno su pomogli da računanje, memorija i komunikacija prerastu ograničenja pojedinačnih uređaja i postanu opšti principi digitalnog doba.

Grejs Hoper razumela je da puna moć računara ostaje nedostupna dok je programiranje vezano za jezik mašine razumljiv malobrojnoj grupi stručnjaka. Njeno zalaganje za kompajlere i jezike bliže ljudskom izražavanju proširilo je krug onih koji su mogli da pretvore zamisao u izvršiv program. Time je započet proces koji će se ponavljati kroz čitavu istoriju računarstva: svaki put kada neko ovlada složenošću i sakrije je iza jasnijeg jezika ili pouzdanijeg alata, stvaralačka sloboda prelazi u ruke većeg broja ljudi.

Digitalna civilizacija rasla je upravo kroz takve slojeve. Jedna generacija morala je da razume elektronske impulse, memorijske lokacije i neposredne naredbe procesoru; naredna je mogla da razmišlja u funkcijama, strukturama podataka, objektima, bazama, mrežnim servisima i inteligentnim sistemima. Svaki dobro osmišljen sloj preuzimao je deo tereta prethodnog i oslobađao pažnju za složenija pitanja. Ono što je nekada predstavljalo istraživački poduhvat postajalo je svakodnevni alat, a ono što je izgledalo kao krajnje dostignuće ubrzo se pretvaralo u početnu tačku novog stvaranja.

Ken Tompson i Denis Riči pokazali su koliko daleko mogu stići jasnoća, jednostavnost i promišljena modularnost. Unix i programski jezik C pružili su okruženje u kojem se složeni sistemi grade od manjih delova sa razumljivim ulogama, dok se njihove osnovne zamisli prenose na različite vrste računara. Uticaj tog rada protegao se kroz operativne sisteme, programske jezike, mrežnu infrastrukturu i kulturu razvoja softvera. Njihovo nasleđe potvrđuje da trajnost jednog rešenja često zavisi od unutrašnje koherentnosti, sposobnosti prilagođavanja i prostora koji ostavlja budućim graditeljima.

Ričard Stolman uneo je u razvoj softvera pitanje slobode koje prevazilazi tehničku efikasnost. Pravo korisnika da proučava program, menja ga, deli i unapređuje postalo je osnova pokreta slobodnog softvera i podsetnik da vlasništvo nad kodom utiče na raspodelu znanja i moći. Linus Torvalds je, polazeći od studentskog projekta i lične radoznalosti, pokrenuo razvoj Linux jezgra, čija je snaga rasla zahvaljujući saradnji hiljada ljudi. Njihovi različiti putevi susreli su se u ekosistemu koji je pokazao da softver može da se razvija javno, kroz raspravu, proveru, doprinose i zajedničku odgovornost.

Otvorenost je time dobila konkretan stvaralački oblik. Kada je izvorni kod dostupan, program postaje i predmet učenja, prostor eksperimenta i poziv na saradnju. Greška koju otkrije jedan čovek može biti ispravljena za sve, a rešenje nastalo za lokalnu potrebu može postati osnova projekta na drugom kraju sveta. Takav način rada ne uklanja neslaganja, razlike u sposobnostima niti odnose moći, ali stvara mogućnost da se znanje proverava, nasleđuje i unapređuje izvan granica jednog autora ili jedne ustanove.

Tim Berners-Li proširio je tu logiku na globalni prostor dokumenata. Povezujući postojeću mrežnu infrastrukturu, hipertekst i jednostavne otvorene standarde, omogućio je da Web preraste svoje laboratorijsko poreklo i postane zajednički prostor objavljivanja, povezivanja i pronalaženja sadržaja. Važnost njegove odluke da osnovne tehnologije Weba ostanu otvorene vidi se u nebrojenim stranicama, servisima, preduzećima, bibliotekama, obrazovnim sadržajima i zajednicama koje su nastale bez potrebe da od jednog vlasnika traže dozvolu za postojanje.

Tako se tehnička arhitektura pretvorila u društvenu mogućnost. Svaka adresa mogla je da vodi ka novom glasu, svaki link ka novom izvoru, a svaki računar povezan sa mrežom mogao je da postane mesto prijema, razmene i objavljivanja znanja. Web je otvorio nepregledan prostor, ali taj prostor nije ostao prazan: odmah su ga naselili novi graditelji, svako sa drugačijim potrebama, jezicima, alatima i predstavama o tome šta digitalni svet može da postane.

Lari Vol je u Perlu spojio tehničku izražajnost sa osećajem da programski jezik treba da poštuje raznovrsnost ljudskog mišljenja. Gvido van Rosum je Python zasnovao na čitljivosti, jasnoći i uverenju da kod pre svega čitaju ljudi, pa tek potom izvršavaju mašine. Bjarne Straustrup je kroz C++ tražio ravnotežu između visokog nivoa apstrakcije i kontrole potrebne za zahtevne inženjerske sisteme. Džejms Gosling je sa Javom podstakao prenosivost programa između različitih okruženja. Svaki od tih jezika izrazio je posebnu filozofiju rešavanja problema, a njihov uticaj širio se kroz programe, obrazovanje, kompanije i zajednice koje su oko njih nastajale.

Programski jezici predstavljaju mnogo više od zbirke naredbi. Oni usmeravaju pažnju, podstiču određene navike i određuju koliko će neka zamisao lako pronaći svoj tehnički oblik. Čitljiv jezik olakšava zajednički rad; izražajan jezik omogućava da se složena namera saopšti sa manje prepreka; prenosiv jezik približava različite uređaje i operativne sisteme; jezik koji pruža preciznu kontrolu postaje oslonac tamo gde su brzina i pouzdanost presudne. Izbor jezika tako postaje i izbor načina na koji ljudi razmišljaju, sarađuju i prenose znanje.

Priča o Apacheu pokazala je da zajednica može preuzeti važan deo internetske infrastrukture i razvijati ga kroz otvorenu saradnju. Rasmus Lerdorf je, polazeći od alata napravljenog za sopstvenu veb-stranicu, doprineo nastanku PHP-a, jezika koji je ogromnom broju ljudi omogućio da statične dokumente pretvore u dinamične veb-aplikacije. U oba slučaja skromna početna potreba otvorila je prostor koji je daleko prevazišao namere prvih autora. Digitalna istorija upravo je puna takvih obrta: rešenje jednog konkretnog problema preraste u platformu na kojoj milioni ljudi rešavaju sasvim drugačije probleme.

Majkl Videnius i David Aksmark učinili su MySQL važnim delom otvorenog veb-ekosistema, dok je kasniji razvoj MariaDB pokazao koliko potreba za kontinuitetom, otvorenošću i poverenjem zajednice može da utiče na budućnost jednog sistema. Majkl Stounbrejker je istraživanjem i izgradnjom sistema za upravljanje bazama podataka doprineo razvoju ideja koje žive u PostgreSQL-u i savremenim arhitekturama podataka. Njihov rad podseća da digitalni svet ne čine samo vidljive stranice i aplikacije, već i duboki, pažljivo uređeni slojevi u kojima se podaci čuvaju, povezuju, proveravaju i pripremaju za pouzdanu upotrebu.

Baza podataka postaje nevidljivo pamćenje digitalnog društva. Od njene strukture, tačnosti i otpornosti zavise poslovanje, naučna istraživanja, javne službe, komunikacija i bezbrojne svakodnevne aktivnosti. Kada su takvi sistemi otvoreni za proučavanje i unapređivanje, oni omogućavaju zajednicama i ustanovama da svoje znanje organizuju bez potpune zavisnosti od jednog vlasnika. Sloboda stvaranja zato zahteva i slobodu upravljanja sopstvenim podacima, kao i odgovornost da se njihova vrednost ne odvoji od privatnosti, bezbednosti i dostojanstva ljudi na koje se odnose.

Džimi Vejls i zajednica okupljena oko Wikipedije pokazali su šta se događa kada se otvorenost primeni na sabiranje znanja. Enciklopedija koju neprekidno pišu, proveravaju, dopunjuju i osporavaju ljudi širom sveta postala je jedan od najambicioznijih eksperimenata saradničkog učenja. Njene greške, rasprave i nesavršenosti istovremeno otkrivaju zahtevnost takvog poduhvata: dostupnost informacija stvara stvarnu vrednost tek kada je prate proveravanje izvora, spremnost na ispravku i kultura u kojoj nijedna tvrdnja ne stiče trajni autoritet samo zato što je već zapisana.

Od Bebidžove nedovršene mašine do Wikipedije, razvoj digitalnog sveta može se pratiti kao neprekidno širenje pristupa. Najpre je trebalo zamisliti programabilnu mašinu, zatim je učiniti ostvarivom, naučiti je jezicima razumljivijim čoveku, povezati je sa drugim mašinama, otvoriti njene programe, organizovati njene podatke i pretvoriti mrežu u prostor dostupnog znanja. Svaki korak povećavao je broj ljudi sposobnih da budu više od posmatrača tehnološkog razvoja: da postanu njegovi učesnici, kritičari i stvaraoci.

Daglas Engelbart otišao je korak dalje postavljajući pitanje kako računar može da proširi ljudsku sposobnost mišljenja, saradnje i rešavanja složenih problema. Miš, hipertekst, interaktivni prikaz i zajednički rad na dokumentima u njegovoj viziji pripadali su celovitom sistemu za unapređivanje kolektivne inteligencije. Računar je time postao partner u uređivanju misli i zajedničkom radu, sredstvo koje čoveku pomaže da sagleda odnose, sačuva trag ideja i poveže sopstveno znanje sa znanjem drugih.

Alen Njuell i Herbert Sajmon pokušali su da procese rešavanja problema predstave kao niz simboličkih operacija koje računar može da izvede. Njihovi programi otvorili su jednu od najzahtevnijih oblasti digitalnog stvaranja: modelovanje postupaka koje povezujemo sa ljudskim mišljenjem. Čim je mašina pokazala da može da traži rešenje, dokazuje teoremu ili bira među mogućnostima, pojavila su se nova pitanja o prirodi inteligencije, granicama formalnih modela i razlici između uspešnog izvršavanja zadatka i celovitog ljudskog razumevanja.

Lotfi Zadeh je logikom nijansi omogućio da sistemi rade sa pojmovima čije granice nisu savršeno oštre. Njegov doprinos bio je dragocen u svetu u kojem su „toplo”, „brzo”, „blizu” i „dovoljno pouzdano” često korisniji opisi od krutog izbora između dve mogućnosti. Džon Neš je matematičkim proučavanjem strategije pokazao kako odluke jednog učesnika zavise od očekivanih odluka drugih. U digitalnom ekosistemu, gde algoritmi sve češće raspoređuju resurse, preporučuju sadržaj, pregovaraju i predviđaju ponašanje, njihove ideje pomažu da se inteligencija sagleda kroz neizvesnost, međuzavisnost i prilagođavanje.

Stjuart Rasel i Piter Norvig povezali su raznovrsne puteve razvoja računarske inteligencije u sistematičnu mapu oblasti kojoj se generacije stručnjaka vraćaju. Njihov rad pokazuje koliko je za napredak važna sposobnost da se rasute metode, problemi i dostignuća urede u zajednički okvir. Kada znanje postane pregledno, ono olakšava novim istraživačima da razumeju nasleđe, prepoznaju otvorena pitanja i odrede gde njihov doprinos može biti najvredniji.

Računarska inteligencija se tako pojavljuje kao rezultat čitavog digitalnog ekosistema, a ne kao izdvojeni izum nastao u jednom trenutku. Njeni savremeni oblici oslanjaju se na matematičke ideje, računarske arhitekture, programske jezike, operativne sisteme, baze podataka, mreže, otvorene biblioteke, zajedničke standarde i ogromne zbirke ljudskog znanja. U njima se susreću vekovi pitanja o mišljenju i decenije praktičnog rada na infrastrukturi sposobnoj da ta pitanja pretvori u eksperimente.

Svaka nova vrednost stvorena u digitalnom svetu menja uslove za nastanak sledeće. Programabilni računar otvorio je prostor za programske jezike; jezici su omogućili složenije sisteme; operativni sistemi i baze podataka stvorili su pouzdanu infrastrukturu; mreže i Web povezali su ljude, programe i znanje; otvoreni kod ubrzao je zajedničko učenje; sve to zajedno pripremilo je okruženje u kojem je postalo moguće graditi sisteme sposobne da obrađuju jezik, prepoznaju obrasce i učestvuju u rešavanju problema. Dostignuće jednog doba postaje gradivni materijal sledećeg, dok nekadašnji vrhunac tehnologije prerasta u neprimetnu osnovu svakodnevnog života.

U toj razvojnoj spirali ne postoji konačna tačka sa koje je sve poznato. Svako rešenje proizvodi nove mogućnosti, ali i probleme koje njegov tvorac nije mogao u potpunosti da predvidi. Web je oslobodio objavljivanje i istovremeno olakšao širenje obmane. Otvorene platforme proširile su saradnju i otvorile pitanja održavanja, odgovornosti i raspodele moći. Baze podataka unapredile su pamćenje institucija i povećale opasnost od nadzora. Algoritmi mogu pomoći čoveku da pronađe važnu informaciju, ali mogu i neprimetno suziti prostor njegovog izbora.

Nepredvidivost posledica predstavlja trajni uslov hrabrog stvaranja. Stvaralac započinje rad sa ograničenim znanjem, proverava ideju u svetu koji se menja i uči iz posledica koje se otkrivaju tek upotrebom. Njegova zrelost ogleda se u spremnosti da prati povratne informacije, prizna grešku, popravi rešenje i dopusti drugima da nastave tamo gde se završava njegova sposobnost predviđanja. Hrabrost tako dobija dublje značenje: ona obuhvata smelost da se započne i intelektualnu čestitost da se sopstveno delo menja.

Razvoj misli predstavljen u prvom delu ove knjige pripremao je upravo takvu vrstu stvaralaštva. Sposobnost da pojednostavimo problem bez osiromašivanja njegove suštine, prepoznamo granice sistema, razumemo promenu paradigme, razmišljamo pod neizvesnošću, pratimo povratnu spregu i donosimo odluke među međuzavisnim mogućnostima dobija svoj opipljivi oblik u delima digitalnih vizionara. Ideje oblikuju način na koji čovek vidi problem, a stvaralaštvo tom načinu mišljenja daje materijalni, programski i društveni oblik.

Sloboda hrabrog stvaranja zato ne označava odsustvo pravila, ograničenja i odgovornosti. Njena snaga raste na pouzdanim temeljima: na znanju koje se može proveriti, standardima koji omogućavaju povezivanje, jezicima koji olakšavaju razumevanje, arhitekturama koje podnose promenu i zajednicama koje čuvaju kontinuitet rada. Dobro pravilo ne sputava stvaralaštvo kada uspostavlja prostor poverenja u kojem se ljudi mogu osloniti jedni na druge i graditi bez neprekidnog vraćanja na sam početak.

Otvorenost u tom prostoru predstavlja odluku da vrednost dela može da raste kroz tuđe učešće. Otvoren standard omogućava različitim sistemima da razgovaraju; otvoren kod omogućava učenje, proveru i prilagođavanje; otvoreno znanje pruža većem broju ljudi početnu tačku za sopstveno istraživanje. Veliki graditelji digitalnog sveta ostavili su programe, jezike i sisteme, ali njihovo najplodnije nasleđe čine mogućnosti koje nisu zadržali isključivo za sebe.

Istovremeno, sloboda zahteva svest o tome da svaki tehnički izbor utiče na ljudski život. Arhitektura sistema određuje ko može da pristupi informacijama, interfejs usmerava pažnju, algoritam oblikuje vidljivost, a pravila platforme utiču na govor, rad i odnose među ljudima. Tehnologija u sebi prenosi vrednosti svojih tvoraca čak i onda kada oni veruju da rešavaju čisto tehnički problem. Odgovoran stvaralac zato pita kome njegovo rešenje koristi, koga izostavlja, koju vrstu ponašanja podstiče i kakvu moć daje onome ko sistem kontroliše.

Priče ovog dela pokazuju i da originalnost retko nastaje iz potpunog prekida sa nasleđem. Svaki od ovih vizionara koristio je tuđe matematičke ideje, tehničke postupke, jezike, uređaje, eksperimente i neuspele pokušaje. Njihova posebnost ogledala se u sposobnosti da poznate elemente povežu na neočekivan način, da u postojećem rešenju uoče ograničenje koje su drugi prihvatili kao neizbežno ili da pronađu jednostavniji put do vrednosti koja je ljudima nedostajala.

Zbog toga se nijedno veliko digitalno ostvarenje ne može potpuno odvojiti od zajednice. Iza imena koje istorija pamti nalaze se saradnici, prethodnici, kritičari, korisnici, ustanove i bezbrojni ljudi koji su ideju proveravali u praksi. Čak i usamljeni početak projekta ubrzo zahteva druge umove da bi prerastao svog autora. Digitalni ekosistem napreduje kada se lična vizija susretne sa kolektivnim znanjem, a pojedinačna hrabrost sa sposobnošću zajednice da delo sačuva, ospori i unapredi.

Taj ekosistem menja i odnos između korisnika i stvaraoca. Čovek danas može da prouči tuđi kod, nauči novi jezik, upotrebi javno dostupne biblioteke, izgradi sopstveni alat, objavi ga i pronađe saradnike širom sveta. Put od pitanja do prvog prototipa postao je kraći nego u bilo kojem prethodnom razdoblju, jer iza svakog novog pokušaja stoje naslagani vekovi misli i decenije otvorene digitalne infrastrukture.

Sama dostupnost alata ipak ne stvara slobodnog čoveka. Sloboda zahteva razumevanje, pažnju i sposobnost izbora. Isti uređaj može proširiti znanje ili rasuti koncentraciju; ista mreža može povezati ljude ili ih zatvoriti u odvojene svetove; isti sistem može pomoći donošenju odluke ili prikriti način na koji je odluka oblikovana. Digitalna pismenost zbog toga podrazumeva razumevanje uticaja tehnologije na vreme, privatnost, odnose, rad i predstavu koju čovek gradi o svetu.

Hrabri stvaralac ne čeka potpunu sigurnost, jer u neistraženom prostoru ona nikada nije dostupna. On uči dovoljno da može odgovorno da započne, gradi dovoljno pažljivo da uoči posledice i ostavlja dovoljno otvorenosti da njegovo delo može biti popravljeno. Prihvata da prva verzija neće obuhvatiti sve potrebe i da će stvarni korisnici otkriti ono što se u laboratoriji nije moglo videti. Takav odnos prema radu pretvara grešku iz presude u izvor saznanja, a nedovršenost iz slabosti u mogućnost razvoja.

Upravo su tako rasla najuticajnija ostvarenja digitalnog sveta. Menjala su se kroz verzije, prelazila sa jednog uređaja na drugi, dobijala nove namene i okupljala ljude koje njihovi začetnici nisu mogli da poznaju. Njihova snaga počivala je u sposobnosti da rastu, da prime novi doprinos i odgovore na okolnosti koje nisu postojale u vreme prvobitnog nastanka. Savršenstvo prve izvedbe bilo je manje značajno od plodnosti osnove koju je ona ponudila.

Sloboda hrabrog stvaranja zbog toga pripada svakome ko odbije da svet posmatra kao dovršenu činjenicu. Ona počinje kada čovek uoči da se neki posao može obaviti jasnije, da znanje može postati dostupnije, da se složenost može urediti, da zatvorena vrata mogu biti otvorena ili da se postojeći alat može prilagoditi ljudima kojima do tada nije služio. Veličina doprinosa ne meri se isključivo brojem korisnika; ponekad se nalazi u jednom precizno rešenom problemu koji drugome vraća vreme, dostojanstvo, samostalnost ili mogućnost da dalje stvara.

Budućnost zato ne nastaje samo u velikim laboratorijama, univerzitetima i tehnološkim kompanijama. Ona se rađa i u belešci radoznalog čoveka, u razgovoru saradnika, u prvoj nespretnoj verziji programa, u pitanju postavljenom protivno ustaljenom mišljenju i u odluci da se naučeno podeli. Svaki novi prostor u početku izgleda nesigurno i bez jasnih putokaza, ali upravo u njemu najviše može da učini onaj ko ume da misli izvan nasleđenih okvira, a ipak dovoljno poznaje nasleđe da na njemu gradi.

Dvadeset pet priča drugog dela povezuje ista stvaralačka putanja: mašta prepoznaje mogućnost, znanje joj daje oblik, disciplina je pretvara u pouzdan sistem, saradnja joj omogućava da preraste pojedinca, a otvorenost je predaje budućnosti. Tako jedna ideja prestaje da pripada samo svom autoru i postaje deo sveta, spremna da u rukama drugih dobije namene koje njen začetnik nije mogao da predvidi.

Hrabri vizionari iz ovog dela nisu izgradili digitalni svet zato što su posedovali gotovu sliku njegove budućnosti. Izgradili su ga zato što su u neizvesnosti umeli da prepoznaju sledeći mogući korak. Njihova dela potom su menjala okruženje, širila horizonte i stvarala nove uslove u kojima se pojavljivao neko drugi, spreman da postavi novo pitanje. U tom neprekidnom susretu nasleđa i radoznalosti nalazi se pokretačka snaga digitalne civilizacije.

Sloboda hrabrog stvaranja ostaje zato otvoren poziv: uči dovoljno duboko da razumeš ono što si nasledio, misli dovoljno slobodno da primetiš ono što nedostaje i stvaraj dovoljno odgovorno da tvoje delo može postati oslonac nekome koga nikada nećeš upoznati. Jer budućnost pripada ljudima koji u nepoznatom prostoru ne vide samo opasnost i prazninu, već mogućnost da znanjem, saradnjom i hrabrošću stvore novu vrednost.

Iza svake od tih vrednosti ipak ostaje čovek: sa svojim poreklom, karakterom, navikama, sumnjama, odnosima, porazima i cenom koju je plaćao za istrajnost. Tehnološka istorija lako sačuva rezultat, dok život iz kojeg je rezultat nastao ostaje skriven iza poznatog imena. Zato se pogled na kraju ovog dela pomera sa izgrađenih sistema ka ljudima koji su ih gradili.

Prvi deo govorio je o idejama koje su promenile način na koji mislimo. Drugi deo pratio je njihovo pretvaranje u dela, infrastrukturu i nove oblike zajedničkog stvaranja. Treći deo približiće nam životne puteve ljudi čija su dostignuća prerasla vreme, okolnosti i prvobitne namere svojih tvoraca.

Posle ideje i dela, vreme je da upoznamo čoveka.