Ljubavno pismo učenju
Svaka generacija svojoj deci predaje mnogo više od prezimena, porodičnih priča i uspomena. Predaje im i način na koji tumači opasnost, poverenje, rad, školu i budućnost. Strahovi nastali u teškim vremenima mogu biti razumna posledica proživljenog iskustva, ali postaju teret kada se neprimetno pretvore u pravila za život onih koji odrastaju u drugačijim okolnostima. Rečenica „ne moraš da naslediš moje strahove” zato predstavlja roditeljsko obećanje da ćemo svoje iskustvo preneti kao upozorenje i znanje, a ne kao granicu preko koje dete ne sme da pređe.
U Srbiji je nepoverenje u institucije dobilo posebno duboke korene tokom devedesetih godina. Ljudi koji su se približavali pedesetom rođendanu bili su vaspitavani da završe školu, zaposle se, vredno rade i veruju da će stabilna kompanija brinuti o njihovoj karijeri. Sankcije, raspad tržišta i bankroti ostavili su mnoge bez posla, otpremnine i vremena da izgrade veštine samostalnog snalaženja. Njihova petnaestogodišnja deca posmatrala su kako formalno obrazovanje i pošten rad gube društvenu težinu, dok siva ekonomija, bahatost i snalažljivost bez obzira prema drugima prividno donose rezultat. Porodične pouke o pravim vrednostima teško su mogle da nadjačaju prizor sveta koji je svakodnevno tvrdio suprotno.
Ta deca danas odgajaju adolescente. Njihov veliki izazov jeste da iskustvo svojih porodica razumeju, a zatim da mu ne dopuste da upravlja budućnošću njihove dece. Ne mogu obećati da će svaka ustanova biti pravedna, svaki nastavnik nepogrešiv ili svaka diploma nagrađena. Mogu, međutim, učiti dete da znanje širi slobodu izbora, da sposobnost razmišljanja ostaje njegova čak i kada se okolnosti promene i da obrazovanje nije ugovor kojim svet garantuje udobnost, već izgradnja kapaciteta da čovek pronađe svoje mesto pod suncem.
Kriza poverenja u školu ne pripada samo Srbiji. U različitim oblicima javlja se i u Australiji, Kanadi, Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji: roditelji sve češće nastupaju kao advokati koji dete štite od svake posledice, pritisak na nastavnike raste, a učenik prava odvaja od odgovornosti. Kada odrasli opravdavaju izbegavanje domaćih zadataka, odbijanje plana rada ili nasilje prema nastavniku, oni kratkoročno uklanjaju neprijatnost, ali dugoročno oduzimaju detetu priliku da razvije radne navike, istrajnost i sposobnost da podnese korekciju. Briga o detetu traži nežnost, ali i hrabrost da mu se ne ukloni svaka prepreka koja ga može ojačati.
Talebova antifragilnost pruža jezik za tu vrstu pripreme. Snažno biće može izdržati udar, otporno se posle njega vraća, dok antifragilno iz poremećaja izvlači informaciju i postaje sposobnije. To ne znači proizvoditi nesreće, ugrožavati druge ili vežbati hrabrost na tuđoj muci. Znači bezbedno ispitivati sopstvene konstrukcije: dopustiti detetu da reši primeren problem, timu da proveri rezervni plan, projektu da otkrije slabu tačku, a sebi da povremeno izađemo iz udobnosti pre nego što nas okolnosti na to primoraju.
Roditelj ne može unapred nacrtati mapu sveta u kojem će dete živeti. Može mu pomoći da nauči kako se mapa proverava, kako se razlikuju činjenica i glasina, kome se veruje sa razlogom i kako se odluka menja kada stignu bolji podaci. Tako se informisano odlučivanje pretvara u životnu samostalnost: dete ne dobija gotov odgovor za svaku buduću krizu, nego sopstveni rezon, naviku učenja i poverenje da posle greške može korigovati smer.
Izazov našeg veka zato nije da potomcima ostavimo svet bez neizvesnosti, jer takav svet nikada nije postojao. Izazov je da prevaziđemo potrebu da ih zatvorimo u granice sopstvenog straha, da ih usmerimo prema znanju čak i kada smo nekada gledali kako se znanje potcenjuje i da im sopstvenim primerom pokažemo odgovornost i plemenitost. Ne moraš da naslediš moje strahove znači: uči iz onoga što mi se dogodilo, ali misli svojom glavom; stekni znanje koje ti daje slobodu i izgradi život koji neće biti kopija mog opreza.